Србија и Балкан
О очевима и њиховој деци из косовских гета: Колико их још горких чаша чека?
Деца нам у школама уче по српском програму, шта ако једног дана из Приштине одлуче да и то промене? Кад су све друге договоре погазили, сва друга права нам укинули, што не би и то? Шта ће нам онда деца учити, питају Срби из енклава
Данима већ српска гета јужно од Ибра обилази једна слика настала пре који дан када су у Осојане у Метохији упали косовски специјалци као да у селу не живи миран народ, притиснут својом муком и невољом него – терористи. На слици је дечак, дечачић на љуљашци забављен игром док иза њега, десетак метара даље, пролази полицајац под шлемом и са пушком у рукама. Полицајац свој посао, дечачић свој.
Тако отприлике и изгледа живот Срба у гетима јужно од Ибра и њихове деце а све више и оних који живе северно од реке, на простору који полако, постепено, постаје само једна велика, што би Срби на Косову рекли – енклава. Од кризе до кризе, од паљевине до паљевине, од пљачке до пљачке, од хапшења до хапшења, од пресуде за наводни ратни злочин до следеће од 10, 12, 15 или 20 година робије. И, између тога – тренутак предаха, онај кад деца могу до центра села, до игралишта, љуљашке...
Када су прошле године косовски специјалци упали у зграду Општине Звечан, када су избили сукоби у центру града, када је градом одјекивала пуцњава, дечица из околних улица, причали су ми њихови очеви, нису могла на улицу, из кућа, дворишта, данима. Ни до продавнице по сладолед. Школе су биле затворене.
"Слика детета на љуљашци из Осојана и боли и охрабрује. Она је порука –`Радите ви шта хоћете, ми морамо да живимо`. са друге стране, кад погледате ту слику прво питање које себи поставите јесте – `каква је будућност тог детета, има ли је уопште, шта тек њега чека, и док не одрасте и кад одрасте, какво му је детињство`... Моја деца су средњошколци, велики су већ, а одрасли су у страху који није ништа мањи, чак је и већи, израженији, од страха који смо трпели и трпимо њихова мајка и ја, уз вести са телевизије о пљачкама, паљевинама, нападима, пуцњавама", прича ми ових дана познаник из једне од српских енклава јужно од Ибра.
Упади полиције у Гораждевац, Осојане, село Видање код Клине, затварање канцеларија у којима су радили привремени, српски органи на Косову, упади у поште, амбуланте, пленидба новца за пензије и плате која шаље Србија, забрана динара, а све се догодило у последњих недељу дана, нове су тешке невоље за народ у гетима. Сад људи у енклавама стрепе кад ће полиција и у њихова села, да затвара канцеларије привремених органа које још нису затворене, да контролише продавнице и апотеке, плени динаре...
Слике специјалаца како са пушкама стоје испред кућица Срба повратника у селу које је после 1999. године било буквално разорено, у коме је једва камен на камену остао, враћају мештанима, њиховој деци, сећање на прошлост, на тешке дане.
"Јасно је шта из Приштине желе... Од царине на прелазима, специјалаца на северу, забране динара, укидања привремених органа, циљ је један – кидање веза са Србијом јер, добро они знају, без помоћи из Србије овде опстанка нема. Шта ће људи ако остану без пензија, без плата? По енклавама добар део људи без тог новца не могу да саставе ни недељу, две, а камоли неки дужи период", прича познаник из једне од енклава.
Краду шта стигну, па чак и папуче пред кућним прагом
Ограничени на узане, омеђене, стешњене са свих страна просторе својих гета, навикнути на такав живот, у сталном страху од пљачке имовине, паљевине, отимачине, од живота овде мало шта остане. У таквој атмосфери одрастају деца Срба по гетима на Косову.
Пре коју годину, Српкиња, старица из једног некад чисто српског села код Вучитрна причала ми је да су јој комшије најпре одвели краву из штале, затим украли мотокултиватор из дворишта, затим и неке прикључне машине, онда су покупили и дрва, све што је могло да се нађе око куће. На крају, клела се жена и плакала, однели су јој и папуче са прага.
"Деца нам у школама још уче по српском програму, шта ако једног дана из Приштине одлуче да и то промене? Кад су све друге договоре погазили, сва друга права нам укинули, што не би и то? Какву ће нам онда историју, какву географију деца учити? Хоће ли их тамо учити да су Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка католичке базилике? Шта ћемо онда", пита саговорник.
Каже, нигде се боље, него из српских гета јужно од Ибра не види, не разазнаје стратегија Приштине. Кидати историјске, економске, културне, животне, све везе са Србијом, па и оне духовне нарочито.
"Сведоци смо како нам отимају, прекрајају историју, како нам, једну по једну отимају цркве, сведоци смо како мењају топониме, како бришу свако сећање, сваку везу са Србијом и, све је то део исте намере, истог циља", каже саговорник.
Одавно су на Косову стара прича "открића" паралелне албанске историје да је Карађорђе, у ствари "чистокрвни Албанац", да је Милош Обилић – "албански витез", да је Газиместан "безвредан и непотребан споменик", да су Немањићи "потомци албанске породице Нимани", да је Грачаница "подигнута на темељима раноалбанске католичке базилике из 5. века", да је амблем двоглавог орла на светом трону у манастиру Дечани "јасно обележје Албаније"...
"Само Бог зна, свесни смо ми тога, шта ће бити са нама. И ми смо спремни на све. Њихово је време дошло, могу да пале, жаре, отимају, протерују, хапсе, суде, ору наше њиве и беру наше шљиве... Само у једном су се прерачунали. Оно што не могу променити јесте наша неизрецива љубав према Србији коју волимо као очи, према Србији у коју гледамо као у Сунце, као у Бога, ма како она понекад нас гледала... На то треба рачунати, то имати у виду и пред Богом и пред људима, ма шта ко радио, обећавао и потписивао", теку јутрос речи познаника са Косова и Метохије.
А онај дечак с почетка приче? Колико ли њега и његове другаре из Осојана, из Гораждевца, Видања, из многих српских гета по Косову још горких чаша чека?
