Годишњица злочина у Ливадицама: Маказе у торти осумњиченог, бекство из Бондстила и 12 невиних Срба

О бомбашком нападу на аутобус "Ниш-експреса", у Ливадицама код Подујева пре равно 23 године, када је убијено 12, а рањено 43 Срба, као уосталом и о убиству жетелаца у Старом Грацку, убиству деце у Гораждевцу и многим другим злочинима над Србима на Косову и Метохији, све се зна, једино – правде нема. А неће је ни бити.

То је, када је у питању и овај злочин кao и многи други над Србима на Косову, једина константа. Овде све има своју цену, једино српске главе не вреде ништа.

Јер, како другачије дефинисати читав низ трагикомичних, страшних обрта, неправди у случају напада на аутобус "Ниш-експреса". Прича о маказама у пити зељаници или, по другој верзији, у рођенданској торти, бекству главног осумњиченог из чувеног Бондстила из ког ни мува не може да излети а да не буде снимљена, осуђујуће, па ослобађајуће пресуде, пошто су га касније ухватили и судили му. Читавог циркуса који је трајао деценију и по и који је резултирао чињеницом да за страшни злочин, масакр невиних људи, нико није осуђен, да правде, једноставно – нема.

Једино ће Срби, рођаци побијених оплакивати данас у Лапљем Селу своје мртве. Малог Данила Цокића који је, кад је аутобус мином од 100 килограма дигнут у ваздух, имао једва две године и даље, редом, Ненада Стојановића, Драгана Вукотића, Лазара Милкића, Снежану Здравковић, Сунчицу Пејчић, Небојшу Цокића, Мирјану Драговић, Милинка Краговића, Вељу Стакића, Слободана Стојановића, Живану Токић, као што их оплакују последњих 23 године.

На данашњи дан, пре 23 године, у тренутку када је аутобус "Ниш-експреса", у конвоју аутобуса у коме су били Срби, пролазио путем поред Ливадица, двојица мушкараца активирали су са оближњег брега бомбу од 100 килограма експлозива, сакривену у одводној цеви испод магистралног пута. Од силине експлозије аутобус тежак више тона одлетео је у ваздух, био одбачен пуних 15 метара у страну.

На лице места одмах су стигли форензичари УНМИК-а, на месту одакле је активирана мина, поред осталог, нађени су опушци цигарета па је брзо утврђено да ДНК трагови нађени на опушцима одговарају ДНК повезаним са случајем убиства у Немачкој четири године раније за које је био осумњичен Албанац Фљорим Ејупи. Убрзо је, наведено је у извештају УНМИК-а, кратер од бомбе затрпан, наводно по наређењу Кфора и, наводно, како би саобраћај магистралом био што пре успостављен, па је уништен читав низ других доказа.

После више од годину дана, Ејупи, тада активни официр КЗК (онога што је данас КБС и што ће сутра бити војска Косова), коначно је ухапшен. Поред њега још 26 косовских Албанаца. Четворица су задржани у притвору али су и они убрзо пуштени на слободу, у затвору је остао једино Фљорим. Међу пуштенима на слободу нашли су се и Јусуф Велију и Авди Бехљуљи. Са једним од њих, указивали су докази из истраге, Ејупи је разговарао телефоном непосредно пре него што је активирао бомбу. У акцији хапшења учествовало је скоро 3.000 британских и норвешких војника, а укључени су били и специјалци САС-а.

Високи званичник УНМИК полиције касније је за портал РТС испирачо да после хапшења Ејупија "ником од истражитеља те полиције није било дозвољено да му приђе док се налазио у затвору у Приштини и да је наредба стигла директно из врха Мисије УН". Убрзо је овај сведок видео да из затвора у Приштини полеће амерички хеликоптер.

Иако касније, није било потврде да је Ејупи пребачен у Бондстил, базу међународних снага код Урошевца, иако није било потврде да је био у поменутом хеликоптеру, главни осумњичени обрео се у бази, одакле је убрзо побегао и то тако што је пресекао жицу ограде маказама које су биле у зељаници, или у рођенданској торти коју му је у затвор донела родбина током посете.

Џо Мекалистер, истражитељ УНМИК-а, касније је "Новостима" испричао да је Ејупи побегао у наранџастом флуоресцентном комбинезону тако што је успео да пронађе мртви угао у огради који није био покривен камерама. Тек после овог бекства и истраге, обезбеђење Бондстила је појачано, додате су нове количине жице као и стражарске куле.

Више од три године касније, октобра 2004, Ејупи је ухапшен, овог пута у Тирани, и предат УНМИК полицији, мада се испоставило да је претходно био на КиМ, полицији пред носом, пола године раније, 17. марта 2004. где је активно учествовао у мартовском погрому, нападима на Србе и војнике Кфора, да је, чак, био и један од организатора насиља над Србима. Тада је за њим и расписана потерница због сумње да је одговоран за убиство једног војника Кфора и једног припадника КПС-а.

Средином 2008. године, у Окружном суду у Приштини, судија Хајналка Карпати, као председница Међународног већа и чланови већа Ностер Костер и Маурицио Салустро прогласили су Ејупија кривим за злочин у Ливадицама и осудили на га на 40 година затвора. У пресуди је наведено да доказано како је Ејупи са другим непознатим лицима планирао и подметнуо експлозив под аутобус у коме су били путници Срби са КиМ и који су из Ниша путовали у Грачаницу на Задушнице.

Као доказе, међународни тужилац понудио је извештај полиције о вештачењу на основу ДНК анализе опушка цигарета нађене на лицу места који је припадао Ејупију, али и сведочење заштићеног сведока "Алфа" који је испричао да је Ејупи јасно "описивао своје учешће и улогу у бомбашком нападу".

Девет месеци касније, другостепени суд у Приштини у коме су била тројица Еулексових и двојица косовских судија ослободио је, због наводног недостатка доказа, Ејупија сваке одговорности за злочин у Ливадицама и он је одмах пуштен на слободу.

У оптужници подигнутој 2006. године појавили су се и документи према којима је напад у Ливадицама могао бити спречен, јер су Британци, наводно, пре експлозије добили обавештајне податке да се масакр спрема, као и податак о датуму. У једном поверљивом извештају наведено је и да војници Кфора упућени да обезбеде пут, због низа фактора нису стигли да провере деоницу на којој се напад догодио.

У међувремену, име Фљорима Ејупија поменуто је и у вези са убиством Оливера Ивановића у Северној Митровици пре шест година.

Говорећи средином 2019. о истрази о убиству Ивановића, председник Србије Александар Вучић рекао је како мисли "да истражни органи Србије имају име убице". Вучић је тада упитао међународну заједницу "зашто најважнији снимак који је забележио кривично дело није достављен Србији све под изговором да надзор није радио за то време", као и "зашто Србија не може да добије снимке са аеродрома у Тирани", и "шта је тамо радио Фљорим Ејупи, како је напустио Немачку и шта се тамо дешавало".

У аутобусу "Ниш-еспреса" 16. фебруара 2001. године биле су и сестре Мирјана и Јелена Драговић. Јелена је преживела напад, 20-годишња Мирјана није.

"Нама је остала туга и остала бол. Богу смо оставили да дели правду, од власти се ваљда више ништа не очекује, а народу је остало да памти и да не заборави", изјавила је Јелена пре коју годину, на годишњицу злочина.

"Мог супруга Вељка експлозија је одбацила у њиве чак 15 метара. Ја сам пала у рупу која је настала од експлозије. Била сам свесна свега", речи су Златке Стакић из Штимља.

Њен супруг Вељко, два месеца после напада подлегао је повредама и био је дванаеста жртва злочина у Ливадицама.