Србија и Балкан
Животне авантуре Алберта Ајнштајна
О заједничком научном раду и љубавном животу Алберта и Милеве почело је отворено да се говори и пише тек после изласка Сабраних дела Алберта Ајнштајна 1987, када су срушени многи митови о Алберту
Алберт Ајнштајн је рођен на данашњи дан давне 1879. у Немачкој, а његов љубавни живот и бројне афере и даље су обавијени велом мистерије и тајне иако су до сада написане бројне озбиљне књиге које о томе сведоче.
У Србији су објављена капитална дела физичара Мр Ђорђа Крстића који је дуже од пола века истраживао Албертов и Милевин живот и заједнички научни рад, а колико су му потомци Ајнштајн веровали, сведочи и податак да га је њихов син Ханс посећивао и са Крстићем несебично делио своја сећања на оца и мајку. Ту је и књига професорке Радмиле Милентијевић која обилује документима из Градског архива у Цириху (Архива Алберта Ајнштајна) и Албертове заоставштине на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.
О заједничком научном раду и љубавном животу Алберта и Милеве почело је отворено да се говори и пише тек после изласка Сабраних дела Алберта Ајнштајна 1987. – тачно 32 године после Албертовог и 39 година после Милевиног одласка са овог света. Објављена су и њихова љубавна писма (Love letters) као посебна књига. Тако је истина коначно промолила своје лице, а многи митови о Алберту су срушени.
"Мени се наш заједнички рад чини веома угодан и добар, благотворан и поврх свега, мање сувопаран" или "Ти за мене јеси и остајеш светиња, у коју нико не сме да дира… Како ћу само бити срећан и поносан када заједно победоносно приведемо крају наш рад о релативном кретању! Када овако посматрам и разабирам друге људе, тек онда заправо увидим колико ти вредиш!", писао је Алберт својој Милеви.
И поред тога што су били "сродне душе" и делили многа (иста) интересовања, Милева и Алберт се званично разводе 1919, а она је била та која је одбила "живот у троје", са његовом новом изабраницом и блиском рођаком Елзом, па га прво напушта и са децом одлази за Цирих (1914), а потом и покреће бракоразводну парницу. Као и Милева, и Елза је била старија од Алберта три године.
Када су Албертови родитељи осиромашили, обавезу да га даље школује преузела је његова богата тетка Јулија (Julie Koch). Но, када је тетка преминула, он је писао: "Драга Елза, много штошта се десило у протеклом периоду. Тетка Јулија је умрла, неку искрену жалост због тога не осећам, нека ми Бог опрости…".
Ни Милеви, годинама раније, ништа лепше није писао о тетки Јулији: "Овде је и даље лепо… Али зато имамо непријатних посета маминих познаника, пред чијим се тупоглавим брбљањем обично спасавам бекством, осим ако нас не затекну баш за обедом. На крају још треба да нам дође моја тетка из Ђенове, право чудовиште од арогантности и затуцаног формализма" или "Прекјуче сам, дакле по плану, са грозном тетком стигао у градић Сарнен, где су нас дочекали мама, Маја и кочије... Сваки обед траје по сат и више, можеш мислити какве су то паклене муке за мене".
Ни са рођеном сестром се није најбоље слагао о чему сведочи његово писмо Милеви: "Маја је такође ту и врло је отровна према мени… Како си ти добра у поређењу са њом… Зато ћемо на лето сигурно заједно поћи на мало путовање макар новац за то морали и да украдемо". А када је са Мајом провео божићне празнике депримирано је писао Милеви: "Моја сестра је на мене оставила тако малограђански утисак. Ти никад не смеш постати таква, то би за мене било ужасно". Сличних примера има доста…
После женидбе са Елзом, усвојио је њене две ћерке из првог брака (Илзе и Маргот), а када га је слава потпуно "опила", Алберт је био у љубавној вези са Бети Нојман, Аустријанком која је имала 23 године, а коју је запослио као секретарицу у Институту за физику. Према речима очевидаца, њихова је романса била озбиљна и страсна. Алберт јој је предлагао да пође са њим у Њујорк, где би живели заједно са Елзом. Нојманова је одбила такву понуду, исмевајући и њега и ту идеју.
Иако је Алберт остао у браку са Елзом све до њене смрти (1936), њихов заједнички живот био је обележен његовим многобројним неверствима и ашиковањима која су ушла у "породична предања". И после Елзине смрти, Алберт је време проводио у друштву многих жена.
Једна од њих била је њујоршка играчица која је имала свега 15 година када су били интимни. Дуго је чувана тајна да је Алберт са њом добио ћерку Евелин (Evelyn Einstein). Ту његову ћерку усвојио је син Ханс који је живео у Гринвилу. По писању биографа, Ханс је имао "веома јаке разлоге" да усвоји дете чак у Чикагу, који је преко 1.000 километара далеко од његове куће. Причало се да су Ханс и његова (прва) супруга пристали да одгајају Евелин "само као услугу Алберту".
Евелин је небројено пута у медијима сведочила да су јој од малена говорили да је Албертова ћерка. У Пресуди о усвајању наводи се да је девојчица са презименом Хајр, рођена 28. марта 1941, у тренутку усвајања имала осам и по недеља и да је добила име Евелин Вирџинија Ајнштајн.
Али, у свом тестаменту, Алберт је своје синове поново изневерио јер им је оставио мање него својој секретарици Хелени (Helen Dukas) и усвојеној ћерки Маргот. Али, то није чудно. Секретарица је била важан "чувар" мита о Алберту, која је уништила многа Милевина писма и документацију која није била у складу са митом. Она је добро знала да Алберт није имао мирну савест и да је често писао адвокату (Dr Karl Cirher) у Цирих који је располагао бракоразводном документацијом и који је здушно подржавао и помагао Милеву.
Секретарица је наследила 20.000 долара, књиге и Албертове личне ствари, али далеко важније, она је наследила нето приход од ауторских права на целокупна његова научна дела и радове. А после њене смрти, ауторска права су пренета на Хебрејски универзитет у Јерусалиму.
Албертова пасторка Маргот добила је 20.000 долара и кућу коју је Алберт купио на име њене мајке Елзе. Ханс је добио 10.000, а млађи син Едуард-Тете 15.000 долара. Највише од свих била је разочарана Хансова (прва) супруга. Она тада улази у жестоке сукобе са Албертовом секретарицом. Била је увређена што њен свекар није нашао за сходно да у свом тестаменту искаже захвалност према Хансу и њој – за жртву коју су за њега поднели – усвајањем његове ванбрачне ћерке Евелин.
Милева и Алберт су се дописивали током Другог светског рата, али и касније. Алберт јој се жалио да мора да носи наочаре, да је потпуно сед и да мора да пази шта једе. Последње сачувано Милевино писмо Алберту било је неколико месеци пре него што је преминула (1948).
