Филип Хамонд у "Релативизацији": Би-Би-Си доследно наметао НАТО наратив

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с професором емеритусом за област медија на Саут бенк универзитету у Лондону Филипом Хамондом, однедавно Београђанином, о функционисању медија у односу на државу и власти, што се, по његовом мишљењу, најјасније види у временима ратова.

За Србију се заинтересовао када је почео да прати ратно извештавање, а имајући у виду да је у Британији владала права медијска хистерија у периоду рата у Босни и Херцеговини, али и током НАТО агресије и сукоба на Космету, мада у мањој мери, према чему је имао критички отклон.

С обзиром на то да су острвски медији извештавали ратнохушкачки, подржавајући политички курс Уједињеног Краљевства, десило се да су тамошњи политичари и спин доктори оптуживали извештача Би-Би-Сија Џона Симпсона да је превише просрпски настројен, да је сувише благ, што заправо уопште није било тачно будући да је он био отворено скептичан у вези са сваком тврдњом југословенских и српских званичника, пружао је шансу НАТО-у чак и када су гађали породилиште и зграду РТС-а.

"Они су веома стрепели од идеје да алтернативна перспектива исплива. Сматрали су да је најважније да се обесмисли свака тврдња која је долазила из Србије. Да се наметне НАТО наратив. Стрепели су да то не раде довољно успешно, да је било превише неповољних приказа у медијима, а чега све није било", појашњава Хамонд.

О бомбардовању РТС-а за шта је Си-Ен-Ен тврдио да је на време указао колегама из Србије да ће бита тема НАТО-а, каже да су у Британији настојали да одрже аргумент да је све то оправдано, а правдали су на основу тога да је пропаганда део војне машине.

"Трудили су се да направе оштру разлику између западних новинара који се баве новинарством и незападних новинара који се баве нечим другим. Они се баве пропагандом, ратним хушкањем, па се не сматрају новинарима", додаје професор емеритус.

Наратив о оправданости НАТО бомбардовања

Коментаришући да је западни наратив о оправданости НАТО бомбардовања, о томе да је то била успешна хуманитарна интервенција, веома јак и након четврт века од исте, Хамонд сматра да иако то јесте шокантно, да ће се променити.

"Политички поредак какав је био на снази крајем 1990-их на Западу и који је остао исти глобалистики поредак иако се партије мењају – пуца и не само због изазова споља већ и оних изнутра. То ме чини већим оптимистом о питању могуће промене у будућности", истиче гост "Релативизације".

На констатацију Љиљане Смајловић да се након почетка руске Специјалне војне операције променио вид комуникације света са западним извештачима, каже да постаје видљива воља да се преиспита начин на који западни медији и политичари представљају догађаје као да је то норма – "Оно што ми радимо је норма, а ви се не понашате у складу с тиме".

Такође, по његовим речима, и то је знак да ствари почињу да се мењају ка мултиполарном свету, где се не узима здраво за готово да је западни начин златни стандард ка којем би сви остали требало да стреме.

Западни метод у академским круговима

Одговарајући на питање да ли се у Британији дешава да универзитетски професор отворено изнесе свој став а онда буде нападнут са свих страна, каже да све зависи о чему се ради – ако кажете оно што се сматра исправним, немате проблема, али уколико кажете погрешну ствар, сви се узнемире.

"Било је покушаја да се позове на западне стандарде академске слободе и слободе говора, који пак нису баш тако сјајни. У Уједињеном Краљевству посебно нису могли да се похвале тиме, а стање је постало приметно горе у протеклих четири-пет година. Најгоре је било 2020. када су се поклопили ковид и воук идентитетска политика. Те две ставке су учиниле неке ствари неизрецивим, тако да је веома тешко водити било какву критичку дискусију о појединим проблемима или ставовима", прецизира професор Хамонд.

Затим истиче да су у британским академским круговима најшкакљивија питања трансродног идентитета и феминистичких студија – због "погрешних" ставова у вез с тим може се доћи у разне недаће, а десило се и да су људи губили посао.

"Када забраните идеје, оне не одлазе, само се преместе негде другде и махом постану атрактивније и зато овакав приступ не функционише. Дакле, постоје црвене линије у вези са стварима које се смеју рећи, то јест постоје ствари које људи изговарају у британским академским круговима које су за мене сасвим нормалне, али због којих људи могу остати без посла", истиче гост Љиљане Смајловић и помиње пример колегинице која се успротивила начину на који се помаже деци да промене пол, родитељима иза леђа и без размишљања о дугорочним последицама.

Враћајући се на тему новинарства а у вези с црвеним линијама на тему фашизма у Британији, професор каже да није исто када неко у УК каже да је та земља фашистичка и империјалистичка, и да има ужасну историју што је и тачно, и када неко у Србији каже да је српски национализам исто што и почетни стадијум фашизма.

"Другачије су импликације јер је то наратив који се гура од раних 1990-их од стране западних политичара и медија, и то веома снажно. Дакле, то није интерна дискусија српског народа. Такође, то је усклађивање с тим међународним силама које остају усмерене против српске суверености и које се до дан-данас веома доследно труде да очувају тај наратив. И Британија је кључни играч у томе", закључује гост "Релативизације" Филип Хамонд.