Србија и Балкан
Односи Србије и НАТО: Бомбардовање, споразуми, вежбе и куповина наоружања
Иако Србија учествује у програму "Партнерство за мир", купује наоружање и одржава заједничке војне вежбе са државама чланицама, имајући у виду искуства од пре 25 година и расположење српског народа, власт у Београду се не залаже за ступање у НАТО
Највећи војни савез на свету - НАТО - данас обележава 75 година од оснивања, а познато је да поред 32 чланице, Алијанса има сарадњу и са бројним другим државама у склопу програма попут "Партнерства за мир".
Једна од земаља која има релативно добру сарадњу са НАТО-ом је и Република Србија, која се 2006. године, неколико месеци након распада државне заједнице са Црном Гором, придружила поменутом програму. Наравно, важно је подсетити да је седам година пре формалног придруживања "Партнерству за мир", НАТО извршио агресију на СРЈ, нанео огромну штету српском народу и држави.
Од бомбардовања до сарадње
Тада је, током 78 дана бомбардовања, живот изгубило око 1.200 цивила, око 1.000 припадника војске и полиције, оштећено је око 25.000 домова, 69 школа и 176 споменика културе, као и 19 болница и 20 домова здравља.
Такође, онеспособљено је више стотина километара путева и пруга, срушен је и Авалски торањ, док су рафинерије нафте у Новом Саду и Панчеву оштећене. НАТО је гађао и зграду РТС-а, фабрике "Застава" у Крагујевцу и дуванске индустрије у Нишу. Стога се укупна материјална штета процењује на неколико десетина милијарди долара.
Упркос свему томе, 2002. дакле три године након агресије, направљен је први конкретан корак везан за приступ програму "Партнерство за мир", када је Савезна влада Републике Југославије усвојила препоруку Врховног савета одбране о покретању процеса приступања овом програму.
Потом је Државна заједница Србија и Црна Гора 19. јуна 2003. године поднела и званичан захтев Алијанси за пријем у програм, а НАТО је већ 30. јуна покренуо посебан процес припрема, односно "Прилагођен програм сарадње". Ово је подразумевало учешће војног особља СЦГ на курсевима у НАТО школи у Обермергау, семинарима и конференцијама, а припадници војске су присуствовали одређеном броју војних вежби програма "Партнерство за мир".
Тада већ самостална Република Србија, позвана је да приступи овом програму на НАТО самиту у Риги 29. новембра 2006. године, а у складу са одлуком Владе, тадашњи председник Борис Тадић потписао је Оквирни документ 14. децембра у Бриселу, чиме је Србија и формално учинио чланицом "Партнерства за мир", свега седам година након агресије.
Специфичности Презентационог документа Србије
Република Србија је, као свака држава партнер, самостално израдила Презентациони документ и у њему представила политичке циљеве свог учешћа у програму, области сарадње за које је заинтересована ради испуњења тих циљева, као и ресурсе и средства које намерава да стави на располагање за активности овог програма.
Србија је тада, између осталог, истакла и спремност учешћа у скоро свим успостављеним механизмима "Партнерства за мир", укључујући и Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП), што је довело до интензивирања сарадње са Алијансом.
Тако је Влада Републике Србије 20. децембра 2014. године усвојила Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) између Републике Србије и НАТО за период од две године, а у складу са предвиђеном процедуром, у седишту НАТО је документ одобрен 15. јануара 2015. године.
Ипак за разлику од презентационих докумената осталих држава у региону, документ Србије не предвиђа чланство Србије у НАТО, чиме се, искључује и учешће Србије у Акционом плану за чланство (МАП), као механизму Програма "Партнерство за мир" за свеобухватне припреме у процесу приступања неке државе Алијанси. Овакав потез не треба да чуди, имајући у виду да се готово 85 одсто припадника нашег народа против чланству у НАТО.
Шта подразумева "Партнерство за мир"?
У склопу програма постоји неколико важнијих механизама сарадње. Један од њих је "Финална листа догађаја" (ФЛЕ) - у чијој основи се налази "Мени партнерске сарадње", тј. листа од преко 1.500 активности, од чега МО и ВС сваке године за бирају одређени број активности (у оквирном просеку око 100).
Ове активности подразумевају заједничке семинаре, курсеве, конференције и вежбе, и ангажовање Републике Србије у ФЛЕ није у супротности са проглашеном војном неутралношћу, будући да традиционално и међународно признате неутралне државе, попут Аустрије и Швајцарске, такође користе и овај механизам сарадње са Алијансом.
Затим имамо већ поменути ИПАП споразум који подразумева реформу и модернизацију оружаних снага у складу са стандардима Алијансе и састоји се од списка активности и рокова за постизање циљева на пољу спољне и безбедносне политике, економских реформи, одбрамбених и војних питања, јавне дипломатије, научне сарадње, ванредних ситуација, као и заштите тајних података.
Поред тога, приступање "Партнерству за мир" омогућило је Србији да укључи у друге механизме као што су "Иницијатива за изградњу интегритета", бројни комитети, форуми и групе за сарадњу.
Такође, Србија свој допринос даје и кроз "Процес планирања и прегледа" кроз који неколико декларисаних јединица ВС достижу интероперабилност са јединицама држава које имплементирају општеприхваћене стандарде Савезничке команде за операције. Процес је готово идентичан процесу планирања снага у НАТО.
Осим тога, део јединица декласиран декларисане јединице пролазе обуку и оцењивање по НАТО стандардима и то кроз механизам "Концепт оперативних способности" за шта је ВС унапред одредила део својих снага.
На крају, интересантно је да у оквиру "Партнерства за мир" успостављено неколико поверилачких фондова НАТО за Србију, који су између осталог коришћени за уништавање 1,4 милиона противпешадијских мина и других "вишкова убојних средстава".
Посебни видови сарадње Србије са Алијансом и НАТО канцеларија као симбол понижења
Поред већ набројаних механизама који су општи, сарадња Србије и НАТО огледа се и у постојању посебних механизама сарадње попут "Групе Србија-НАТО за реформу одбране", која је покренута са циљем повећања подршке Алијансе у процесу реформе система одбране у Србији и Црној Гори, а касније настављена и по распаду државне заједнице СЦГ.
Такође, вредна помена је сарадња на терену између Војске Србије и Кфор-а, која је успостављена на свим нивоима од локалног до највишег; као и "Иницијатива за изградњу одбрамбених и безбедносних капацитета".
Познато је и да Србија има своју мисију при НАТО са војним представништвом, у Бриселу која је успостављена 27. септембра 2010. године. Задатак мисије је је заступање безбедносних и одбрамбених интереса Републике Србије у НАТО и сталним мисијама држава чланица, учествовање у раду организационих целина НАТО, као и пружање подршке учешћу представника Министарства одбране и Војске Србије у раду политичко-војних, војних и административних органа НАТО.
Ипак, можда и најбољи опис односа наше државе са Алијансом огледа се у војној канцеларији за везу НАТО у Београду, која се налази нигде другде него у једној од зграда бившег Генералштаба, тешко оштећеног током НАТО агресије. Сама локација довољно говори о томе да намера најмоћнијег војног савеза на свету није успостављање сарадње и узајамног поштовања, већ чисто понижавање земље коју је бомбардовао пре 25 година.
Војне вежбе и наоружање
Што се тиче најконкретнијег вида сарадње, односно војних вежби Војске Србије и НАТО, познато је да је Алијанса партнер са којим наше оружане снаге највише и најчешће вежбају. Тако је према доступним подацима у периоду од 2012. до 2019. године ВС учествовала у 112 вежби са НАТО, док је са Русијом имала свега 15.
Такав тренд је настављен и у каснијем периоду, тачније до почетка СВО 2022. године, када је Србија увела мораторијум на све војне вежбе са партнерима са истока и запада. Из непознатих разлога, једина међународна вежба изузета из ове забране била је "Платинасти вук 2023", у којој је наша војска учествовала заједно са снагама из САД, БиХ, Велике Британије, Грчке, Италије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније и Словеније.
Што се пак тиче увоза наоружања, за сада Србија је од земаља у оквиру НАТО - конкретно Белгије, Немачке, Финске и САД - набављала пиштоље, јуришне и снајперске пушке, митраљезе и аутомате.
Од Американца се купују и лака оклопна возила "хамви", поједина инжињеријска возила, док смо из Шпаније увезли транспортни авион Ц-295, а из немачке хеликоптере Х-145М. Један од највећих партнера из састава НАТО, бар када је наоружање и опрема у питању, је и Француска, од које је наша држава купила лаке преносне системе "мистрал-3", радарске системе ГМ-400, ГМ-200 и ГС-40, а озбиљно се разматра и набавка вишенаменских борбених авиона четврте генерације "рафал".
