Србија и Балкан
Живадин Јовановић за РТ Балкан: Производња хране је српски дијамант
Србија мора да искористи производњу семена како би учврстила пријатељство, проширила и придобила још више земаља које подржавају њен суверенитет и територијални интегритет, па неће сутра, ако Велика Британија покрене питање геноцида у УН, да се боји да ли ће имати већину или не, каже некадашњи министар спољних послова Југославије
Познато је у свету да Србија има предност у производњи семена житарица, а друга ствар је што "Монсанто" и неки други потискују Србију и подмећу јој клипове у точкове. Србија мора да се бори, и да оно што је њена компаративна предност, искористи у сарадњи са несврстаним земљама, каже за РТ Балкан некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић.
Јовановић подсећа да је Југославија, која је имала блиске односе са несврстаним земљама, посебно афричким, понудила тим земљама сарадњу у производњи семена житарица које одговара њиховим климатским и земљишним условима.
"Институт за кукуруз 'Земун поље', врхунска европска институција за производњу семена кукуруза, којих има јако мало у свету, постигао је договор са Замбијом да направи фарму за производњу семенског кукуруза. На више стотина хектара, можда чак и на хиљаде, 'Земун поље' је почело производњу неговања кукурузног семена за афричке услове. Та производња је усавршена и низ година је на тим огледним површинама произвођено семе кукуруза које се користило не само у Замбији, него и у другим афричким земљама", наводи Јовановић.
Међутим, како додаје, та сарадња у Замбији је напуштена, а производња престала.
Јовановић наглашава да су га представници више афричких земаља питали да ли имамо семенски кукуруза за Африку и где се тај семенски кукуруз производи у Србији.
"Нема од тога ништа. Такође је развијана та производња семенског кукуруза у Анголи. И тамо је Институт 'Земун поље' у једној провинцији низ година радио у истом смеру, на производњи семенског кукуруза који одговара условима у Африци. Из мени непознатих разлога то је запостављено. Пропустили смо нешто што има реалне изгледе и нешто што Србија може да понуди боље него можда три четвртине земаља у свету", напомиње наш саговорник.
Српска предност је производња хране
Јовановић указује да је управо та производња хране српска предност и да нема ничег бољег и већег што Србија може да учини на афричком континенту него да понуди та семена, али да мора да се суочи са конкуренцијом "Монсанта" и сличних мултинационалних корпорација.
"Они имају огромне паре, свакојаке корумпиране могућности, али најгоре је што Србија не осећа ту своју компаративну предност, не улаже у то, нити је нуди земљама суоченим са кризом хране. То је нешто што је српска нафта или енергија. То су српски дијаманти, нешто што је много јаче од многих оружја или оруђа и од многих пара, да ти некоме помогнеш да буде самодовољан у производњи хране. То је стратешки значајно. За Србију, која се стално бори да ли има подршку у УН, да ли ће имати више од половине или више од две трећине, а не користи такве ствари да покаже да је незаобилазна у решавању проблема хране", оцењује Јовановић.
Према његовим речима, Србија мора то да искористи како би учврстила пријатељство, проширила и придобила још више земаља које подржавају Србију, њен суверенитет и територијални интегритет, и која неће сутра, ако Велика Британија покрене питање геноцида у УН, да се боји да ли ће имати већину или неће.
"Морамо видети где су узроци наших проблема. Они су са једне стране, у великим притисцима и апетитима западне војне Алијансе, посебно тих земаља које себе називају Квинтом, и они од својих притисака неће одустати. Други проблем Србије је што не користи довољно своје потенцијале да шири и јача подршку, да јача разумевање много већег броја земаља за своје проблеме и да онда има више аргумената да моли за подршку. Ако она покаже солидарност према афричким земљама у производњи семенских житарица, па те земље сутра неће заборавити ако им се Србија обрати са молбом да гласају против резолуције о декларацији о геноциду или нечему сличном у СБ УН", оцењује Јовановић.
Србија запоставља своју глобалну предност великог произвођача хране и семена
Јовановић додаје да је Србија већ велики произвођач хране, али се "дала превише на страну страних инвестиција" у индустрији и да тиме запоставља ту своју глобалну предност великог произвођача хране и семена.
"Ако би то активирала и када би томе дала један делић онога што улаже у разне друге пројекте, могла би много више да добије и на економском, финансијском, а нарочито на стратешко-политичком плану. Имала би много више пријатеља, и ти злотвори не би били толико агресивни. Морали би да воде рачуна да Србија није усамљена земља и да расте разумевање и солидарност са њом", сматра наш саговорник.
Како истиче, Србија мора да препозна где су јој потенцијали и да их развија својом политиком, а не да их развијају други и да се хвали страним инвестицијама које узимају српску имовину.
"Ако је тачно да се земљиште у Војводини распродаје страним лицима, онда Србија сече грану на којој седи. То није одговорно и домаћинско понашање да свако како му падне на памет, може свашта да купује у Србији. Оно што је од животног значаја за Србију и њену будућност, не сме бити на продају", наглашава Јовановић.
Подсећа да су многе земље које су правиле грешке у тој транзицији, Чешка, Словачка, поручивале "радите све али никако немојте дозволити да продајете земљу, воду и рудна богатства".
"То су говориле земље које су учиниле кардиналну грешку. Зашто Србија која није чланица ЕУ, дозвољава да земљиште и воду купују странци, мислим и на мултинационалне корпорације? Зашто Србија дозвољава то, када чланице ЕУ то не дозвољавају, на пример Мађарска? Јел морамо ми да показујемо како смо за либерални капитализам, да смо Европљани, да бисмо се хвалили да смо добили неке оцене? Од кога смо добили оцене? Од оних који су нас пре 25 година убијали и тровали нашу земљу", наводи Јовановић и напомиње да се "поносимо позитивним оценама коју нам даје НАТО".
Он наглашава да Србија не мора да продаје земљиште и да не треба да га продаје, нити да продаје оно од чега јој зависи будућност и независност.
"Земља која нема независну производњу хране, она нема слободу. Огроман српских ораница је у страним рукама. Вода, земља и природна богатства морају да буду у државним, националним рукама. Не верујем да смо били у стању да направимо све те хидроелектране, а да не умемо да их поправљамо и организујемо, него морамо да идемо у Норвешку. Наша прва предност је производња здраве хране, семенских житарица", закључује Јовановић.
