Србија и Балкан
Дан када је пробијен Сремски фронт: Почетак коначног ослобођања Југославије од фашиста
Пробој је омогућио брз продор југословенских трупа ка западним деловима Југославије и њихово коначно ослобођење у Другом светском рату. Свеукупно на линији фронта у Срему налазило се тада преко 200.000 војних лица, на обе стране
У раним јутрањим часовима 12. априла 1945. године, Југословенска армија пробила је немачку одбрану на Сремском фронту.
После вишемесечних рововских борби, одлучном офанзивом Југословенске армије тада је коначно пробијен утврђени немачки фронт у Срему. Пробој је омогућио брз продор југословенских трупа ка западним деловима Југославије и њихово коначно ослобођење у Другом светском рату.
После ослобођења Београда, октобра 1944. Немци формирају, крајем тог месеца, утврђени фронт правцем од Дунава на југ преко Срема пут Саве. Био је то заправо део широке линије фронта од Мађарске, отприлике линије Дунава, на југ све до Дрине.
Немци су заправо почели да утврђују поједине тачке на простору потоњег Сремског фронта још претходног месеца, на самом крају септембра.
Притом, немачке трупе које су се налазиле на југу, не само на простору Југославије него и у Грчкој, одсечене су уласком совјетских трупа у Србију и ослобађањем Београда.
Сремски фронт био је дакле део тадашњег широког Источног фронта Немачке.
Немачке трупе које су се повлачиле из Грчке, Група армија Е, пробијале су се отуда преко унутрашњости Србије и Босне, и ојачавале немачке снаге у Срему.
Према проценама немачке команде бројност и снага њихових трупе на потезу Сремског фронта биле су задовољавајуће негде на самом почетку 1945.
На супротној страни налазиле су се снаге Југословенске армије, ојачане совјетском артиљеријом и њиховим посебном јединицама. Бројност Совјета је увећавана. Званични назив совјетске војске тада је још увек био Црвена армија. Били су присутни и Бугари.
Званично, Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) преименована је 1. марта 1945. у Југословенску армију.
Уз Немце, на Сремском фронту су се налазиле и хрватске усташко домобранске трупе, као и нешто руских јединица. Укупна бројности на немачкој страни била је око 100.000.
Због конфигурације терена, општих околности, па и масивности сукобљених страна, а онда и чињенице да је била реч о непомирљивој грчевитој борби, дошло је до укопавања. Веома тешке рововске борбе трајале су месецима, уз стравичне жртве обе стране.
У пробој раном зором
Пробој је почео у праскозорје 12. априла 1945. артиљеријском ватром и нападима из ваздуха. У два налета по 50 летелица циљало је немачке положаје. Паралелно, немачке положаје је тукло приближно 120 артиљеријских цеви. Потом је следио јуриш припадника 21. и 48. дивизије Југословенске армије, 1. пролетерске и 2. тенковске бригаде.
Немачке линије су пробијене, отпор је сломљен. Истог дана ослобођени су Товарник, Шидски Бановци, Илача, Адашевци, Вуковар. Следило је ослобођање Жупање, Винковаца.
Врбању, важно саобраћајно чвориште за извлачење са простора Босне, ЈА је ослободила после тешких борби, уз бројне жртве, више стотина југословенских бораца. У склопу припрема за пробој у саставу ЈА обликоване су три оперативне групе. Јужну су сачињавале 2. пролетерска бригада, 17. Источно босанска и 3. крајишка. Та групација ослободила је Семберију и Брчко, чиме су немачке позиције угрожене са југа. Заповедник је био генерал Пеко Дапчевић.
Средишња, Босутска група, коју су сачињавале 6. пролетерска дивизија, 11. дивизија и 1. коњичка бригада, запосела је уочи пробоја прилазе Босуту.
Ударна, Северна група, изнела је главни удар, пробој фронта. Командовао је генерал Милутин Морача. Сачињавале су је 1. пролетерска, 21, 22, 42. и 48, дивизија, као и 2. тенковска. Пробоју је претходио ноћни прелазак Пете бригаде 21. дивизије, из Бачке.
Немци су иначе централну утврђену линију одбране од Босута до Дунава, називали Нибелуншка линија. Главни, најјаче обезбеђени појас, био је на потезу Адашевци, Шид, Мохово.
Претходно, настојали су да утврде одбрану источније у Срему.
Рума је коначно ослобођена 27. октобра, Сремска Митровица 1. новембра. До Нибелуншке линије Немци су потиснути почетком децембра.
На линији фронта у Срему налазило се тада преко 200.000 војних лица, на обе стране.
Пробој који је покушан 3. децембра, обустављен је 15. децембра, без битних успеха. Месец дана потом, 3. јануара Немци започињу контраофанзиву, на целој линији фронта. Штаб 21. дивизије НОВ и ПОЈ био је приморан да наложи извесно повлачење. Фронт је стабилизован три дана потом.
После поновљене немачке контраофанзиве 17. јануара, назване Зимска олуја, фронт је коначно крајем тог месеца стабилан све до пробоја у априлу.
Пошто је Сремски фронт пробијен, Југословенска армија током наредних месец дана ослободила је целокупан простор Југославије, а исто тако и Истру и простор до Соче. Загреб је ослобођен 8. маја, Љубљана 9. маја. Трупе ЈА ушле су и на простор Аустрије, у Корушку и Штајерску, као и у Трст, не задуго.
Губици обе стране на Сремском фронту били су огромни. Пописано је, поименце, 13.400 погинулих из састава Југословенске армије. Тај број је међутим далеко од коначног. Совјети су на Сремском фронту имали 1.100 погинулих.
Према наводима југословенске стране, немачки губици на Сремском фронту били су око 30.000.
На фронт без обуке и опреме
У саставу Југословенске армије, и претходно НОВ и ПОЈ, све формације које су тада учествовале на Сремском фронту, осим македонских, иако су носиле имена по разним крајевима Југославије, попуњене су новомобилисаним регрутима из Србије, односно централне Србије и Војводине.
Они су чинили претежну већину састава. У потоњим тумачењима навођено је да су новомобилисани регрути упућивани на фронт без ваљане обуке и опреме, што је имало за последицу велике губитке. На супротној страни налазиле су се искусне и добро опремљене формације. Пораз немачких трупа на другим фронтовима несумњиво је помогао деморализацији њихових снага и на Сремском фронту.
Заповедник немачких трупа био је Александер Лер (1885 - 1947) претходно командант Југоистока и Групе армија Е. Командовао је нападом на Београд 6. априла 1941. Југословенској армији предао се 9. маја 1945. у Тополшици у данашњој Словенији, потписавши капитулацију трупа којима је командовао. Суд у Београду осудио га је на смрт због ратних злочина.
