Др Неле Карајлић у "Релативизацији": Београд нас је оберучке прихватио као што данас прихвата Русе

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић угостила је др Нелета Карајлића, то јест Ненада Јанковића, фронтмена групе "Забрањено пушење", писца, музичара, велику звезду, Сарајлију и Београђанина.

На самом почетку разговора неминован је био осврт на време када су настајали и трајали "Забрањено пушење" и "Топ листа надреалиста" (ТЛН), време када се ништа није смело јавно рећи, када је Карајлић заправо и радио нешто што се није смело, док се сада све сме, нико се не довија, нема метафора, комуникација је врло експлицитна и увредљива.

"Сада је бука, толико је информација, акција и реакција. С појавом друштвених мрежа, створио се један звучни зид па не можете да одвојите жито од кукоља. Тај звучни зид производи много буке од које се све теже чујемо, док неко ко жели да га чују, почиње да претерује, нарочито новинари. Одавно сам престао да читам било шта на мрежама иако сам на почетку био врло интригиран", каже Карајлић.

Што се тиче времена у којем је "Забрањено пушење" почињало, постојала је својеврсна цензура. Наиме, у музици се могла добити етикета шунда – комисија је одлучивала да ли је нека плоча шунд, и у том случају одређивала већи порез. А све плоче "Забрањеног пушења" биле су тако обележене. Било је притисака одређених људи да се поједини делови неких песама измене, а они су, као и сви "бескомпромисни" рокери, пристајали на тај компромис.

"Моје искуство је да је било која врста цензуре и било која врста притиска на аутора од њега прави бољег аутора. Због цензуре и тог нечега што вам лети изнад главе укључујете посебан део мозга не би ли сте смислили како да кажете нешто, а да вам не могу ништа. Тада долази до кључне креације која одваја оне који пишу за сва времена и оне који пишу песме за тај тренутак. Све песме које су љути рокери писали против Милошевића 1990-их или комунизма 1980-их, отишле су заједно с тим временом. А све оне песме које су то превазишле, као што су нпр. 'Погледај дом свој анђеле' и 'Недеља кода је отишао Хасе', опстале су и дан-данас на свим просторима некадашње Југославије", истиче др Неле.

Ипак политички моменат је утицао на то да "Пушење" од малог бенда прерасте у састав коју пуни стадионе – онда када је Карајлић рекао "Црко нам је маршал" на концерту у Ријеци новембра 1984.

Од гараже до стадиона и изјаве "Црко нам је маршал" 

"Захваљујући песми 'Зеница блуз' и 'Топ листи надреалиста', која је преко лета 1984. постала највећи хит у Југославији, ми смо из малих гаражних простора прешли у велике дворане, после концерата за 200, 300 људи наступали смо на стадионима пред 10.000 људи. Та неравнотежа мени ништа није значила, имао сам 21 годину, понашао сам се као у гаражи, где је било нормално да се тако нешто каже", сећа се Карајлић.

Након медијске хајке настаје оптужница која је била тако састављена да је гарантовала коју годину затвора. Мало раније песник Гојко Ђого се већ нашао у тој ситуацији због збирке "Вунена времена". Међутим, такође због одређеног политичког момента, то јест промене у врху власти у Хрватској, све се добро завршило. Карајлић је неколико година касније осуђен због узнемиравања грађана, прекршајно не кривично.

Заправо главна одлика хумора који је одликовао и "Забрањено пушење" и ТЛН и нови примитивизам као покрет, јесте да није био малициозан, увек су постојале симпатије према онима с којима су се завитлавали па били то и Изетбеговић, Туђман и Милошевић.

"Виц није успео ако се сви не насмејемо, ако неко остане кисео, онда је виц пропао. Због тога је ТЛН и данас гледана. Да смо имали токсичног утицаја, односно отрова у скечевима, они данас не би били разумљиви, па се надреалисти не би ни одржали. Ми нисмо мобилисали мржњу већ смо стварали нешто што је покретало међусобно разумевање", појашњава др Неле.

Коментаришући тзв. дух Сарајева који се стално носталгично помиње у јавном дискурсу, каже да се ради о измишљеној категорији о којој нико није говорио пре 1970-их или 1980-их, да се до тада пре радило о тамном вилајету.

Београд је био добар према свима који су дошли у њега

"Тек је с рок музиком и популарном културом 1970-их Сарајево добило имиџ града шеге, шале и музике. Ми смо били поносни на то што нови примитивизам правимо у амбијенту мејнстрим примитивизма. Ако гледате историју, Сарајево је само у два наврата било корак испред света – у време младобосанаца и за време владавине популарне културе све до почетка рата. Само тада је тај град био културолошки и филозофски потентан2, појашњава гост Љиљане Смајловић.

Констатује потом да је Београд био добар према свима који су у њега дошли, те да је добар део свог опуса на неки начин посветио српској престоници, пре свега у трилогији "Солунска 28", где опсује амбијент главног града у најузбудљивијем 20. веку.

Ипак, коментаришући нпр. нападе Весне Пешић на Кустурицу и позиве да се врати одакле је дошао, каже да унутар српског корпуса постоје поделе, што је сажето објаснио историчар Чеда Антић.

"Близина великих империја око српске државе никада није дозвољавала Србији да се превише развија, али је она била довољно јака да никад не нестане. Чињеница да не можемо да будемо никад део великог европског концепта у Србима је пробудила одређени слој људи који с неком врстом скепсе или аутошовинизма гледа и на Србе и на Србију па самим тим и на Емира", каже Карајлић.

Додаје да је прави Београд оберучке прихватио све. По његовим речима, сви су били скептични кад су дошли, у почетку је можда и било зазора од тога да ли их гледају другачије, чак му је било комично што је његова раја почела да говори екавски  да би се што пре адаптирала у београдску средину.

"Али то је било време страшне несташице, велике економске кризе, када је било тешко да неко ко нема прихвати неког ко такође нема. Захваљујући својој ширини и историји Београд нас је прихватао као што данас прихвата Русе. Имамо феномен који је толико постао нормалан, да сам задивљен с којом је лакоћом Београд примио икс хиљада Руса који имају своју инфраструктуру до те мере да им долазе бендови. Свирају исто као што наши бендови иду да свирају у Чикаго што је предивно", закључује гост "Релативизације".