Србија и Балкан
Да ли је потребно материјално доказивање вере: 430 година од спаљивања моштију Светог Саве
Српски медији који фаворизују сензацију, устврдили су да је у СПЦ "сазрело уверење" да је потребно приступити ДНК испитивању моштију у Ждребаонику, односно упоредити њихов ДНК са истим на моштима Светог Симеона, Ане и Стефана Првовенчаног у манастиру Студеница. Али, ни један ауторитет у хијерархији СПЦ није потврдио "сазрелост" за овакав поступак
Академска и црквена историографија сагласне су да су мошти Светог Саве спаљене вероватно 27. априла 1594. године по јулијанском, односно 10. маја по грегоријанском календару (Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару; Источни петак), на брду Врачар испред Београда.
Сваке године овог дана црква и молитвено обележава овај догађај, идентификован анализом посредних извора и чињеница, јер непосредна сведочења историчарима нису позната. Спаљивање моштију Светог Саве предузео је турски војсковођа Коча Синан-паша одмах после разбијања главнине побуне Срба у Банату, која ће се спорадично отезати до јула исте године, непосредно уверен да уништење српске немањићке државе није довршено док се не "обезглави" мит о Сави Немањићу, око кога се Срби окупљају и мобилишу. Ево само једног дела посредних трагова:
„В лето 7103. (1595) отнесоше Турци светаго Саву из Милешева, мјесеца марта 10 ден, Ахмет бег Оћуз и сожегоше априла 27. на Врачару код Белграда.” (Врхобрезнички љетопис)
„В лето 7103. (1595) сожегоше мошти Светога Саву, прваго архиепископа Српскаго Синан паша из Ман. Милешева однесе у ковчегу Позлаштену и сожеже на Врачару више Белграда.” (Руварчев I)
„В љето 7102 (1594) в дни перскаго цара вазет бист Светитељ Сава в петак велики уви мне грешному.” (Записи Љ. Стојановића број 5253, књ. III)
Бирајући између 1595. и 1594. као могућих година спаљивања моштију Светог Саве, академска и црквена историографија подржале су 1594. годину, између осталог зато што је Синан-паша извесно гушио устанак 1594. и био на функцији у Београду. Већ 1595. био смењен, па избор ове године отежава да се убедљиво утегну мотиви за спаљивање моштију.
Молбе руском цару као контрадоказ
То, међутим, није ућуткало ни световне ни црквене заступнике тезе да мошти Светог Саве нису спаљене, него да су у тајности благовремено склоњене из манастира Милешеве, да би остале сакривене и од самих Срба док не буду зрели за њихово јавно чување.
Ако су спаљене, кажу, зашто милешевски калуђери у молбама руском цару десет пута у 17. веку траже помоћ за манастир који чува мошти Светога Саве? У Споменику LIII (Академија наука у Сарајеву, 1922) професор Теолошког факултета у Београду Стеван Димитријевић наводи да су милешевски архимандрит Теодосије и четворица из братије предали септембра месеца 1627. године молбу цару Михаилу коју су писали 11. јуна исте године, пре но што су кренули у Русију.
У молби, између осталог, пише: "Иже в Сербсцеи земљи царска и свјашчена обитељ вознесенија Господа Бога и спаса нашего Исуса Христа. Монастир зовом Милешева идеже почивајут сватије и Миро благоухание честние мошчи иж в свјати Отца нашего и учитеља прваго архиепископа Српскаго свјатитеља Сави великаго чудотворца."
Друго путовање по милостињу предузео је 1638. године архимандрит Антоније са сабраћом и предао цару молбу у којој се, између осталог, каже: "Монастир зовом Милешева идеже почивајет Свјати Сава велики чудотворац архиепископ и учитељ всеј земљи Сербској."
Трећи пут, 1647, по милостињу у Русију одлази архимандрит Василије из Милешеве "где почивајут мошти Саве чудотворца".
Четврти пут, 1652, архимандрит Висарион са четворицом сабраће, у две писане молбе тражи помоћ и, нарочито, покров за Зветога Саву који почива у Милешеви. Добија облину новчану помоћ и, разуме се, покров. Милешевци путују у Русију 1647, 1659, 1664, 1668, 1675. и 1688. године, и сваки пут добијају помоћ за манастир који чува мошти Светога Саве. Трагом Милешеваца у Русију по милостињу одлазе и калуђери из других манастира, и ни један у писаним молбама не помиње никакво спаљивање моштију Светог Саве.
Тек 1712. године калуђери из Пакре кажу Русима да је "спаљен Свети Сава пре 25 година".
Историчар Мирко Драговић објавио је 1930. године (Штампарија, печаторезница и књиговезница Јадран, Пожаревац) једнотабачну брошурицу "Свети Сава није спаљен", у којој ове аутентичне писане изворе узима и као чињенично поуздане, не сумњичи поузданост калуђерских навода у молбама руском цару и одбацује аргументацију о спаљивању моштију. Промакло му је чак да су калуђери приликом последњег путовања у Русију 1688. године обавестили Русе да је "спаљен Свети Сава пре 25 година", што може да значи или да калуђери 1688. године нису говорили истину, или су мошти спаљене док су они били на путу по Русији.
"Сви знају да мошти нису спаљене"
У овој, првој, четвртини 21. века поново су живнуле, ако су икада и биле у замору, тезе о благовременом склањању Савиних моштију пред турском казненом експедицијом 1594. године.
Једна од њих у манастиру Куманица види мошти Светог Саве сакривене под именом моштију Георгија Куманичког. Друга се позива на наводне речи патријарха Павла, изречене најближима око себе, а не открива се којима, да се мошти Светог Саве чувају у манастиру Ждребaoник. Трећа се држи наводних речи владике Николаја Велимировића, изречених такође најближима око себе, а опет се не открива којима, да су "мошти Светога Саве сачуване, али у овом времену Срби нису спремни да дочекају светитеља, кад дође право време сам ће се појавити".
Дословно исте речи, које је наводно изговорио владика Николај, изговорио је, према сведочењу угледног историчара који је желео да остане анониман, и патријарх Павле: "Децо, Срби нису у овом тренутку достојни да дочекају светитеља. Када дође време, он ће се сам појавити."
На крају смо добили и сведочења о Амфилохијевом непосредном увиду у мошти које се чувају Ждребаонику, новембра 2013, и том приликом је митрополит "лично прочитао" на челу лобање која се приписује Св. Арсенију Сремцу, изнад десне слепоочнице, урезан текст: "Свети Сава, архиепископ српски".
Митрополит то ни у једној прилици није потврдио.
Тражење доказа негира веру
Историчари, под условом да нису анонимни саговорници медија, тврдњу да мошти Светог Саве нису спаљене "подупиру", у најповољнијем случају, ставом да се не може искључити да су на Врачару 1594. спаљене неке друге мошти, али се то може доказати само ДНК анализом. Српски медији који фаворизују сензацију, међутим, успевају да нађу елоквентне саговорнике о "немерљивој важности откривања сачуваних моштију Светог Саве", па је у том смислу чак и замерено патријарху Павлу што је "пропустио прилику да буде патријарх који је вратио Србима Светог Саву, али то није хтео да уради, пошто није био сујетан".
Није сасвим јасно зашто слично није замерено и другим патријарсима, па и садашњем, на пример, него само Павлу.
Пре пет година српски медији који фаворизују сензацију устврдили су да ће се "нешто коначно десити" јер је и у СПЦ "сазрело уверење" да је потребно приступити ДНК испитивању моштију у Ждребаонику, односно упоредити њихов ДНК са истим на моштима Светог Симеона, Ане и Стефана Првовенчаног у манастиру Студеница. Али, ни један ауторитет у хијерархији СПЦ није потврдио "сазрелост" за овакав поступак.
Разуме се да је и у српској цркви могуће претпостављање и одмеравање евентуалних духовних добити, или евентуалне штете од ревизије историје и традиције о спаљивању моштију Светог Саве. Могуће је "факултативно" промишљање о томе да ли су спаљене мошти учиниле више са светосавље него што би учиниле мошти да нису спаљене.
Ова, 430. година од спаљивања моштију Светог Саве свако ће послужити као прилика за нову кампању у прилог "повратка Светог Саве Србима". Оци српске цркве ће и даље морати да ћуте, јер би их чак и само едуковање медија и њихових добронамерних саговорника о хришћанској суштини жртве, а спаљивање моштију Светог Саве је исконска жртва, довело у бесмислену ситуацију. Онај ко би предузео оваква ДНК истраживања морао би у неком тренутку да се запита докле би, божепрости, да иде у правцу материјалног доказивања своје вере.
