Владимир Рековић у "Релативизацији": Идеја да ће Србија бити "нуклеарна депонија" обична којештарија

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је са нуклеарним физичарем који се бави физиком елементарних честица Владимиром Рековићем о томе како се постаје "прави правцати научник", историји и раду Европске организације за нуклеарно истраживање (ЦЕРН), страху од нуклеарне енергије, али и филму "Опенхајмер".

"Мислим да је један студент прошле године уписао општу физику на Физичком факултету, што је за Београдски универзитет забрињавајуће", оценио је Рековић на почетку емисије објашњавајући да су њему самом љубав према физици развили пре свега професори у основној и средњој школи.

По завршетку докторских студија у Америци отишао је на тзв. пост-док студије, које су га даље одвеле у ЦЕРН, организацију која је иницијално основана с циљем да представља конкурента јако развијеним програмима у СССР и САД. 

"ЦЕРН је институција која је покренута 1954. године, ове године је 70 година од момента када је 12 земаља у ратом разрушеној Европи одлучило да уједини своје научне капацитете из области физике и организује центар за европско нуклеарно истраживање са називом ЦЕРН који је инсталиран на граници Швајцарске и Француске.

ЦЕРН је тренутно највећи пројекат те врсте у свету.

Статус Србије у ЦЕРН-у

"У то време ми смо имали Павла Савића, нашег физикохемичара, нуклеарног физичара, који је пред Други светски рат радио са ћерком Марије Кири, и радио на истраживањима плутонијума, уранијума итд. То је област која је крајем тридесетих година и крајем рата била изузетно интересантна. Након што су бачене две нуклеарне бомбе и научници успели да контролишу нуклеарну бомбу на тај начин, свима је било јасно да је та област физике и те како битна. Не само што се тиче војне индустрије, већ и мирнодопске науке", објаснио је Рековић.

Статус Србије у овој организацији мењао се кроз године, од оснивача и самим тим и пуноправног члана, преко деградирања на ниво земље посматрача до поновног придруженог члана.  

"Могуће је учествовати у експериментима без да будете пуноправни члан (на пример, Кина и САД то раде), али вам пуноправно чланство отвара одређена врата која су доступна само земљама чланицама", објашњава саговорник Љиљане Смајловић наводећи да чланством Србија добија позиције унутар ЦЕРН-а, прилике за студенте и усавршавање и могућност отварања организације школа у земљама чланицама.

Недавно је конкурисао Универзитет у Крагујевцу и од 2025. године на лето тамо ће бити одржана велика ЦЕРН-ова школа рачунарства. 

Пуноправно чланство даје могућност учешћа на тендерима. На тај начин новац који годишње плаћају државе на неки начин може да се врати.

Нуклеарна енергија најчистија, а вероватно и најбезбеднија

Гост "Релативизације" запослен је и у Винчи, на Институту за нуклеарне науке где је од пре мало више од годину дана вођа наших истраживача на експерименту ЦМС, а како наводи, велики је присталица нуклеарне енергије у цивилне сврхе. 

Ипак, страх од грешака, недисциплине, нуклеарне хаварије и Чернобиља сматра легитимним бригама.

"Драго ми је што је ова тематика поново постала актуелна, да се ја питам она би била актуелна и пре 20 година. Требало је да о њој разговарамо, да планирамо и градимо нуклеарне електране", наводи Рековић.

Велики део људи није ни знао за закон донет 1989. којим се забрањује конструкција нуклеарних електрана, подсећа.

"Недвосмислено подржавам нуклеарну енергију, прво зато што је најчистија, вероватно и најбезбеднија. Пуно људи се плаши авиона, али ако погледате статистички он је најбезбеднији. Оно што се десило у Чернобиљу је засигурно имало велики ефекат, застало се деведесетих са стављањем нових нуклеарних електрана у погон".

За пад поверења у науку криви масовне медије који, попримивши "сензационалистички обрис", наглашавају негативне аспекте "и мултипликују их пута десет".

На питање како можемо да знамо да Србија неће, како су поједини медији пренели "постати нуклеарна депонија", одговара да је то "најобичнија којештарија".

"Србија има закон којим се то експлицитно забрањује, Закон о радиационој и нуклеарној заштити брани увоз радиоактивног отпада и потрошеног нуклеарног горива на територију Републике Србије", наводи Рековић додајући да поред тога постоји и интернационална регулатива којом се забрањује извоз таквог материјала.

При потрошњи уранијума ствара се једним делом и плутонијум, а плутонијум 239 је елемент који може да се користи за стварање нуклеарног оружја, објашњава научник.