Панел дискусија у УН: "Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути"

У Њујорку је одржана панел дискусија под називом "Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути", у организацији Сталне мисије Србије при Уједињеним нацијама, а су представљена сведочанства сведока и жртава рата у БиХ.

Дискусија је почела минутом ћутања за све жртве рата у БиХ, без обзира на њихову етничку или религијску припадност.

Панел дискусији присуствују председник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Генерални конзул Србије у Чикагу Дамјан Јовић изјавио, отварајући панел дискусију да су патње Срба, жртава рата у БиХ, занемарене и да је резолуција о Сребреници о којој ће се расправљати 29 година након рата, поделила не само људе на Балкану већ и чланове међународне организације.

"Ови људи су људи, амерички држављани, представници жртава рата у Босни чија је патња или занемарена или игнорисана од стране аутора и спонзора нацрта резолуције која је изненада постала додатни разлог за јачање свих анимозитета између различитих етничких група у Босни и шире у региону. Они ће са нама поделити искуства из прве руке", рекао је Јовић.

Он је истакао да све жртве, на свим странама, имају иста права.

Сведочења Душанке и Светлане Станић

Душанка и Светлана Станић, које су са родитељима биле заточене у концентрационом логору, прве су говориле. Душанка је рекла да је имала осам година када је почео рат и да је живела са оцем, мајком и две сестре у малом селу у западној Босни. Једног дана јој је мајка рекла да не иде у школу, сећа се Душанка, и додаје да наредна два месеца није излазила из куће.

"За неколико дана, група војника је дошла у црном комбију, који је коришћен за превоз криминалаца. Један од војника је уперио пушку у мене. Нисам знала шта да радим... Он је у мене држао уперен пиштољ док се нисам обула и натерао нас да уђемо у комби у којем су били други Срби. Били смо скучени у мраку и нисмо знали где идемо... Одведени смо у школу, где смо били присиљени да се придружимо стотинама других Срба који су били тамо и који су изгледали још престрашеније", рекла је Душанка.

Затим је, каже, открила да у наредним данима неће добити никакву храну, додавши да су само они који су тамо били месецима добијали мале порције.

"Била сам гладна, изнурена и нисам знала шта се дешава. После три дана, војници су дошли и рекли да жене и деца треба да уђу у аутобус који је био испред, а да мушкарци остану. Поздравили смо се са татом, не знајући да ли ћемо га икада поново видети и ушли у аутобус. Чула сам жене како говоре да идемо у Рашћане, где ће да нас баце у јаму, као што су радили у Другом светском рату", додала је она.

Она каже да је провела 13 месеци у логору у Рашћанима, где су били заточени жене, деца и старије особе.

"Били смо у страху сваког дана. Војници су долазили да нас муче, провоцирају, раде с нама шта хоће. Поређали би нас за стрељање и тражили да дигнемо руке у вис. Питали су мајке с децом да бирају да ли ће убити прво њих или децу", рекла је Душанка.

Она је додала да се сваког дана молила да преживи следећи дан.

"Али постало је још горе... Мој отац и мушкарци су остали у засебном логору, а мој ујак ми је причао о страхотама које су они преживели. Тукли су га штаповима и газили чизмама, терали их да стоје боси на ужареним плочама. Није било милости. Сваки дан су тешко радили, да би их затим враћали у логор. Пребијања су некад трајала и по пет сати, а следећег јутра би морали да иду на тежак рад чак и ако не би могли да стоје на ногама. Ако нису могли да стоје, онда би их вукли, а други су били присиљени да гледају. Такође би им урезивали крстове у тела, а затим сипали со у ране и гледали их како пате", рекла је она.

Она је рекла да се затим нашла у Санском мосту, мислећи да ће ту моћи да почне нови живот пошто је то била територија коју су држали Срби.

"У октoбру 1995. наш град је поново био нападнут. Успели смо да побегнемо са кочијама - жене деца и страрији... Тек касније сам схватила шта сам прошла у детињству", рекла је Душанка, додавши да је са другим избеглицама отишла у Грчку где су "нас грчке породице примиле и сместиле у своје домове".

Светлана Станић је испричала о свом искуству и страховима које је доживела.

"Ова сећања су 30 година касније самном. Ратови за собом остављају жртве на свим странама и ми смо сведоци тога... Срећни смо зато што смо преживели, има оних који то нису успели. Као мајка троје мале деце не могу да им објасним шта су све моји родитељи преживели да би нас сачували", рекла је Светлана.

Сведочење Ранка Ристића

Ристић се захвалио на прилици да испричам причу коју деле стотине хиљада Срба у бившој Југославији - причу о истини, смрти, неправди и на крају причу о нади.

"Рођен сам у Завидовићима у централној Босни. Прелепо место, али место где се историја понавља из Првог светског рата. Велики број Бошњака и Хрвата се прикључио Хитлеровој окупацији. Тамни облак рата се 1992. опет надвио над нама. Дошли су наоружани и држали нас на нишану. Наредили су нам да одемо у град и није нам било дозвољено да изађемо. Један је пуцао директно мени изнад главе, потом ставио цев мени на слепоочницу и рекао мом оцу да се врати или ће ме убити. Никад нећу заборавити израз на лицу мог оца", присетио се Ристић.

"После тога, једва смо избегли још једну блокаду пута. После су палили једно по једно село. Етнички су очистили предео око Завидовића. У селу Возућа је живела Ковиљка Ристић Пашајлић, само неколико стотина метара од српског манастира. Бошњаци из суседног села су једног дана дошли у њену кућу, кућу моје баба-тетке, силовали је, пререзали јој гркљан и одсекли јој дојке. Гркљан јој је био извучен као нека врста трофеја. Када су завршили с мојом баба-тетком отишли су у кућу Ранке и њена судбина је била иста као и од моје баке", испричао је.

Сведочење Дијане Ивановић

Дијана Ивановић је рекла да је рођена у Ливну у БиХ.

"Пре рата 5.000 Срба су живели у овој области, данас их има само 20. Мање људи него што сада седи за овим столом. Моји родитељи су били сведоци предратних дешавања у БиХ. Веровали су да им нико не би наудио јер су били добри људи, познати у заједници помагали су свима укључујући и Хрватима и Бошњацима, али, моји родитељи су били Срби, и онда је све почело. У мају 1992. пет хрватских војника је дошло и одвело мог оца на испитивање - никада се више није вратио кући", рекла је она у свом сведочењу.

Како је истакла, био је у званичној полицијској станици, касније је пребачен у средњу школу "Иван Ковачић" која је претворена у концентрациони логор за Србе.

"Водили су тај камп Бошњаци и Хрвати. Смештен је са још 12 Срба који су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији. Били су заробљени и доведени у логор у Ливну. Данима су били мучени, а онда и убијени. Мој отац је био мучен пет месеци. Историја из Другог светског рата понављала и то у великим размерама", додала је.

Она је говорила и о мучењу које је њен отац преживео.

"Мучење које је мој отац преживео било је песничење, пендречење, ударање жицама, чизмама... Манијачки су га газили, стављали му пиштољ у уста претећи да ће га убити. Мој отац је у толиком болу био да је преклињао да га убију. Рекли су му да, зато што је Србин, прво ће да га муче, а онда да га убију. Кад би се један војник уморио, други би га заменио док се и сам не би уморио да ми мучи оца", испричала је.

Додала је да су му једне ноћи ставили повез на очи и рекли да га воде на стрељање.

"Када су га извадили из аута рекли су да пази где вози да не би згазио тела своје браће и рођака. Овакве пресије су вршене сваког дана. Најгоре је била електрична столица, сипали би воду свуда и ставили га на столицу. Имао је опекотине свуда", додала је.

"На крају су га ставили у самицу, спавао је на бетонском поду 5 и по месеци. Мајка је за то време живела у сталном страху јер су стално биле пљачке, нестанак Срба, спаљивања кућа. Једног јутра је наша комшиница пронађена мртва у кући. Била је гола и силована. Имала је рану од ватреног оружја на грудима и изломљене удове. Моја мајка је одведена у логор, где су је редовно тукли и мучили на електричној столици, као и мог оца. Претили су јој, уз мучење, да ће да доведу сву њену децу и да их побију пред њом", рекла је Ивановићева током сведочења.

Рекла је да се увек потресе када говори о тим стварима, али да покушава да буде објективна, а опет са друге стране такође збуњена "зашто смо ми, српске жртве, дискриминисани од Уједињених нација, и уместо да нас уједињују, оне нас деле". 

Сведочење Мирослава Јовића

На панел дискусији говорио је и Мирослав Јовић који је рекао да ће доношење резолуције о Сребреници само подгрејати страхове да ће се духови из прошлости поново пробудити, као и да миран живот у овом региону неће више бити могућ.

Јовић је рекао да је рођен и одрастао у Босанском Грахову, где је живело више од 7.000 становника и додао да је тај град у августу 1995. био жртва операције Олуја, војне акције коју су предводиле јединице Војске Републике Хрватске против српских снага на територији Босне и Херцеговине.

"Ми Срби из Босанског Грахова били смо протерани и истерани из наших кућа и отишли смо у изгнанство. Сви ти људи, моја породица, ја, моје комшије, моји пријатељи. Становништво босанског Грахова је данас пало на свега пет одсто у односу пре рата. Након 29 година протеривања Срба из њихових кућа, из те области, ја тамо често одлазим на сваких неколико година и видим да се знак живота поново појавио и сарадња између комшија које су различите националности је на неки начин била на видику могућа до данас. Усвајањем ове резолуције само ће се подгрејати страхови да ће се духови из прошлости поново пробудити", рекао је Јовић.

Како је рекао, ништа добро неће изаћи из отварања Пандорине кутије овом резолуцијом.

"Постојала је могућност, али ово нас само враћа уназад, не идемо даље. Поновним отварањем тих рана, рат ће опет изнова и изнова уништавати сваки трачак наде за сарадњом или суживотом у том делу света", рекао је он.

Додао је да је у последњих 25 година причао са Србима који су преживели рат и да данас говори и у име људи који нису могли да дођу, као што је Ранко, који је био хапшен и мучен, кога након тога, чак ни супруга ни деца, нису могли препознати.

"Једини разлог зашто говорим данас у име Ранка јесте зато што не може да путује, део његове ноге је једноставно ампутиран због здравствених проблема које је имао у протеклих 29 година, тако да није могао да се овде данас појави. Сада је ова резолуција отворила још једну рану која је дубока и болна за господина Ранка, говорим о господину Ранку, али говорим и о десетинама хиљада других људи", рекао је он.

Како је Јовић рекао, усвајање ове резолуције означиће Ранка, али и многе друге као и њихове породице, који су били жртве, као убице.

Поменуо је још један трагични догађај у коме је 12-годишње дете Слободан Стојановић мучен и убијен, а чија кривица једина је била што је Србин и чињеница да после прогона са породицом вратио у своје село да узме свог пса.

Истакао је да ће дефинитивно ова резолуција бити лоша за будућност односа у региону.

Тоси: Срби траже једнака права за све жртве, резолуција не води успеху и помирењу

Стручњак за право и адвокат из Вашингтона Грегори Тоси изјавио је да Срби само траже једнака права за све жртве рата и да не види начин на који би резолуција о Сребреници могла донети ишта добро, ако искључује права једног од три већинска народа у БиХ.

Говорећи на панелу Тоси је рекао да је било веома тешко пратити тако снажна сведочења босанских Срба о страховитим мучењима.

"Постоји уобичајена фраза да ништа не извлачи истину као унакрсно испитивање, а овде има доста правника, и никог од њих не бих изазвао да тестира сведочења ових сведока у унакрсном испитивању да бих видео да ли неко претерује. Они не траже ништа више него једнака права за све жртве: српске, бошњачке, хрватске. Резолуција која се налази у УН не води ка томе", поручио је Тоси.

Он је додао да је један од сведока мудро рекао да би било добро да се размотри резолуција којом би биле изједначене све жртве.

"Једнака правда иде руку под руку не само са њиховим причама, већ и са причама оних који нису преживели. Овде се говорило о 30.000 Срба за које никада нисмо чули. Нисмо чули да су део те једначине. Ова резолуција их никада неће чинити делом те једначине. Она не може да се посматра као правда", поручио је Тоси.

Додао је да ако се УН залаже за једнаку правду за све, укључујући Србе, важно је да када се размишља о резолуцијама и како су оне уобличене и шта би требало да се узме у разматрање, не само регионалне владе, већ и учесници унутар БиХ.

"Главни учесници у Босни су Срби, Хрвати и Бошњаци који чине 98 одсто становништва. Нема ништа у овој резолуцији што указује да је она правична према Србима као већинском учеснику у размишљањима о успеху резолуције. Она ће само да направи даља непријатељства и извуче на видела непријатељства која су постојала од Првог светског рата, а можда и од раније", рекао је Тоси.

Додао је да би резолуција била успешна мора да има подршку свих учесника, а овде је један од учесника изостављен и она мора свакоме да буде разумљива, а посебно онима који живе у БиХ.

"Како можете да постигнете успех резолуције ако изостављате једног учесника. Србе занима шира инклузивност, балансиран приступ, једнака права за све учеснике. Има ли неког овде ко ће рећи да томе не стремимо и да каже да је резолуција то постигла. Свакако да нема", констатовао је Тоси.

Он је навео да су људи, чак и суочавајући се са најстрашнијим ратним злочинима, били су вољни да гледају унапред, да изоставе огорченост и да не размишљају о освети.

"Тај део света је доживео културолошку освету и приступ помирењу на начин на који би све жртве биле обухваћене имао би више ефекта у решавању проблема у региону. Помогао би економском расту Босне и суседних земаља. Водио би до разумевања људи у тим земљама", рекао је Тоси и додао да треба кренути напред и да би међукултуролошка размена међу заједницама довела до новог становиштва о решавању историјских питања.