Србија и Балкан
Каран: Српска је државотворни ентитет, има свој суверенитет и потписник је свих 11 анекса Дејтона
У колумни поводом закључака Савета за спровођење мира (ПИК) у БиХ у којима су се обрушили на Републику Српску и њено политичко руководство, професор уставног права Синиша Каран је нагласио да ПИК није ништа друго него антидејтонска и недемократска ад хок група земаља, без правног овлашћења и нескривени предводници унитаризације БиХ
Република Српска је државотворни ентитет, која има свој суверенитет и која је потписник свих 11 анекса Дејтонског споразума, те да су то историјске и општепознате чињенице, које овдашње тумаче и љубитеље државности БиХ неизмерно боле, указује професор уставног права и министар унутрашњих послова Републике Српске Синиша Каран.
Формирање федерације настаје из потребе конкретног друштва и државе да се организује на начин примерен условима који су захтевали федерализам као опцију облика државног уређења.
Првенствено, објашњава професор Каран, "федерални односи треба да одражавају начело организације у којој је остварен компромис између захтева за унијом са једне стране и захтева за територијалном разноврсношћу и самосталношћу у оквиру федерације".
Према облику државног уређења, као и према начину свог настанка, БиХ је специфична државна заједница која се састоји од два ентитета: Републике Српске (прост ентитет) и Федерације БиХ (сложен ентитет).
"Овакво решење има компромисни карактер, с обзиром на то да су крајем 1992. године, на територији БиХ створене и паралелно егзистирале три државотворне целине: Република БиХ (муслимански, односно бошњачки део), Република Српска (српски део) и Херцег Босна (хрватски део). Све три целине имале су обележје националне државе, свака са својом територијом, организацијом власти, војском, полицијом, монетом и другим државним институцијама и обележјима", објашњава Каран.
БиХ је, дакле, објашњава професор Каран настала методом агрегације.
"Упркос томе што је међународна заједница признала БиХ као независну државу, та држава већ од краја 1991. године није функционисала, јер су се њене институције поделиле по националном основу и нису вршиле ефективну власт на целој територији БиХ. Суверена власт, као битно обележје сваке државе, није постојала, па се не може говорити ни о државно-правном континуитету БиХ", објашњава Каран, истичући:
"Дакле, Дејтонским мировним споразумом као актом међународног права, БиХ, као демократска и сложена држава, састављена је од два равноправна, јединствена и државотворна ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ, које су изгубиле државноправна својства и утемељене су као ентитети у рангу високо самосталних федералних јединица, са бројним надлежностима."
У БиХ, с обзиром на њен вишенационални састав, у одређивању титулара суверенитета комбинован је етнички (национални) принцип, ентитетски и грађански принцип, наводи он у колумни.
"Устав БиХ из 1995. године (Дејтонски мировни уговор, Анекс 4), на првом месту истиче национални, ентитетски, а затим и грађански принцип носиоца суверенитета, посебно наводећи у преамбули Устава БиХ да Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, заједно са осталим, и грађани утврђују и доносе Устав БиХ", указује Каран.
Уставно одређење носиоца суверености у свакој земљи има прворазредни значај у погледу демократске заснованости укупног уређења, док одређење носиоца суверености представља основу за успостављање најважнијих односа и формирање институција у држави.
Подела надлежности и претпоставка надлежности у корист ентитета доказ су и да БиХ није децентрализована унитарна држава, пошто у њима не постоји подела надлежности.
Будући да је један ентитет уређен унитарно, а други федерално, БиХ је заправо асиметрична федерација.
Покушај доминације заједничких институција БиХ слабљењем федералних јединица до степена преласка федералног уређења у унитарно, нарушава задати уставноправни оквир. Рефлексије те "борбе" су највидљивије у структури, саставу, надлежностима и процедурама деловања институција власти на нивоу БиХ.
"Треба истаћи да је осуђен на пропаст сваки покушај успостављања односа који води ка доминацији једног народа над друга два, и као такав разара биће и саму природу савеза различитости на којима настају такве државе", наводи Каран, додајући:
"Основни, уставни, дакле, дејтонски федерални облик БиХ је једини облик федералних односа који даје наду за опстанака једне овакве заједнице као што је БиХ. Међутим, тенденције нарушавања баланса, покушај доминације који је на сцени неминовно чини будућност крајње неизвесном."
