Србија и Балкан
Како је избио рат у Словенији: Распад Југославије почео 25. јуна 1991. године
Оружани сукоб у Словенији трајао је од 27. јуна до 6. јула. Споразумом на Брионима 7. јула 1991. године, којем су посредовала тројица дипломата Европске Заједнице, одређен је мораторијум на сепарацију у трајању од три месеца
Распад Југославије формално је започео 25. јуна 1991. када су скупштине Словеније и Хрватске прогласиле осамостаљење, односно отцепљење од СФРЈ.
Пошто је потом почело запоседање граничних прелаза и уклањање обележја Југославије, уследила је интервенција савезних тела. Савезно веће Скупштине СФРЈ истог дана, 25. јуна 1991, прогласило је одлуке о сепарацији ништавним.
Савезно извршно веће Југославије сагласило се са одлуком Савезног већа и донело је одлуку о слању формација које је требало да овладају граничним прелазима према Мађарској, Аустрији и Италији, и такође да онемогуће постављање граничних ознака према Хрватској.
Званично, одлука СИВ-а о интервенцији, објављена је сутрадан, 26. јуна. Потписник је био председник СИВ-а Анте Марковић. У међувремену припадници Територијалне одбране и полиције Словеније преузели су граничне пунктове уклонивши обележја Југославије.
Формалном отцепљењу претходио је низ догађаја који су указивали на потоњи развој.
У Србији је посебно тешко примљено обраћање челника комуниста Словеније Милана Кучана, 27. фебруара 1989. када је он током говора на скупу у Цанкарјевом дому подржао захтеве штрајкача у руднику Стари трг у Трепчи, на северу КиМ.
Тадашњи штрајк рудара, косметских Албанаца, био је мотивисан искључиво политичким мотивима, односно био је израз противљења уставним променама унутар Србије. Кучан је тада инсистирао "да рудари у Старом тргу бране Југославију" позивом на очување претходног статуса покрајине Косово.
Сепарацији је такође претходио распад Савеза комуниста Југославије током 14. ванредног конгреса СКЈ, који је одржаван у Београду од 20. до 22. јануара 1990. Делегација Словеније је увече 22. напустила конгрес, а за њом и делегација Хрватске.
Уследили су вишестраначки избори у Словенији 8. априла, а у Хрватској 22. априла, односно 6. маја 1990, када је ХДЗ преузела власт у Загребу.
Референдум о независности Словеније одржан је 23. децембра 1990, а Хрватске 19. маја 1991. Огромна већина изашлих, на тенденциозно постављена референдумска питања, изјаснила се за сепарацију.
Већ 23. марта Министарство одбране у Љубљани затражило је да ЈНА напусти Словенију у року од три месеца.
Отцепљењу је претходио и састанак представника Словеније и Србије одржан у Београду 24. јануара 1991. године. Слободан Милошевић и Милан Кучан су се тада сагласили "да Србија неће правити тешкоће Словенији ако одлучи да се одвоји сагласно праву Словенаца на самоопредељење до одвајања".
Јединице Пете војне области на чијем челу се тада налазио генерал пуковник Конрад Колшек поподне 26. јуна, сутрадан по проглашењу сепарације, а на основу одлуке Савезне скупштине и Владе, започеле су акцију преузимања граничних пунктова.
Припадници ЈНА из Илирске Бистрице, њих приближно 350, са 11 тенкова, кренули су пут граница Југославије. Сутрадан, 27. јуна, упућени су и припадници савезне милиције и царине, њих 730. Укупно, ЈНА је анагажовала мање од 2.000 војника са приближно стотину оклопних возила или тенкова.
Пуцњи припадника Територијалне одбране Словеније у војнике ЈНА 27. јуна 1991. године означили су коначни крај Југославије. Био је то почетак десетодневног оружаног сукоба у Словенији и, показало се, нестанак СФРЈ.
Џејмс Бејкер, амерички државни секретар, боравио је у Београду 21. јуна, уочи сепарације Словеније и Хрватске. Бејкер је тада нагласио да Вашингтон неће толерисати никакву промену међурепубличких граница нити употребу силе, односно ЈНА.
У време проглашења отцепљења укупан састав оружаних формација Словеније, дакле Територијалне одбране и полиције био је око 35.000 људи. Словеначка ТО и полиција запречиле су путеве односно колоне возила ЈНА, опколиле објекте војске и одмах употребиле оружје, почев од 27. јуна, широм Словеније.
Поједини припадници ЈНА који су се предавали су убијени, а оборен је и један хеликоптер ЈНА.
Задатак заузимања граничних прелаза од стране ЈНА је остварен током 27. јуна, осим делом према Аустрији. Међутим, напади словеначких формација након тога су интензивирани.
Тадашња Европска Заједница 28. јуна 1991, објавила је обуставу економске сарадње односно помоћи Југославији. Из Брисела су упућени Ђани де Микелис, Ханс ван ден Брук и Жак Пост, као преговарачи-посредници.
Такозване добре услуге ЕЗ подразумевале су захтев да се обустави употреба силе, да Стјепан Месић буде изабран за председавајућег Председништва Југославије, а да Словенија и Хрватска замрзну сепарацију на три месеца.
Врх ЈНА затражио је 1. јула од Председништва Југославије дозволу да се са ограничене операције пређе на потпуну интервенцију, чему би следила војна управа у Словенији. Пошто је руководство Србије одбило да подржи предлог ЈНА било је јасно да озбиљног отпора сепарацији Словеније неће бити.
Оружани сукоб у Словенији трајао је од 27. јуна до 6. јула. Споразумом на Брионима 7. јула 1991. године, којем су посредовала тројица дипломата Европске Заједнице, одређен је мораторијум на сепарацију у трајању од три месеца.
Званични Београд је тврдио да је у Словенији погинуло до 45 припадника ЈНА (44 извесно), а Љубљана да је погинуло 37 припадика ЈНА, 18 Словенаца и 6 странаца, међу њима двојица аустријских новинара. Више од 300 лица је рањено.
Председништво СФРЈ 18. јула 1991. донело је одлуку о "премештању јединица ЈНА са територије Словеније". Притом је формално наведено да се тиме "не прејудицира будуће уређење односа у Југославији" па наводно ни територијална целокупност.
