Економија
Од чудеса до катастрофе: Економски план Анте Марковића - 34 године касније
Ни један програм реформи који је заснован на Вашингтонском договору не може бити успешан за земљу у којој се примењује, каже економиста Јован Б. Душанић
На данашњи дан, 28. новембра 2011. преминуо је последњи председник Владе Југославије Анте Марковић.
За његово име везани су бројни предлози економских реформи, од којих је већина, иако су најављивани као једина и најбоља опција, прошла неславно.
Економиста Бранко Павловић за РТ Балкан оцењује да идеје које је Марковић имао нису ни црне ни беле - да оно најбоље из његових замисли никада није дало ефекте, док су други предлози били тешке, модерне заблуде које он тада није видео, а ни већина економиста.
Он додаје да је Марковић имао концепт који није био оригиналан, али је у то време на светском моделу био најмодернији - то је оно што данас зовемо Вашингтонски консензус.
Павловић истиче да је тада владало веровање да ће сваки привредни систем дати боље резултате уколико се ове мере примене. Међутим, искуство нас је научило да су последице таквих мера катастрофалне, а данас је познато да је то скуп мера за неоколонизацију држава.
"У то време је то било пропагирано са највиших америчких и светских економских универзитета, као најбоље што треба радити. У том смислу је Марковић био у заблуди, а да је примењивање тих мера дуго трајало, лоши резултати би били неизбежни", напомиње Павловић.
Наш саговорник истиче да постоји и један елемент у Марковићевом плану који је био изузетно добар, а то је како створити новац за озбиљно инвестирање без даљег задуживања.
"Време када он долази је када смо ми тек успели да се извучемо из једног неформалног банкрота. Између 1982. и 1989. године успели смо да отплатимо камате, али и да главницу дуга смањимо за 15-16 процената, што је био изузетан успех, по наравно, велику цену", истиче Павловић.
Он подсећа да су држава и привреда биле у дилеми, с обзиром да је нов новац био неопходан за инвестиције, а земља је још била на рубу презадужености.
Павловић истиче да се Марковић залагао за продавање стамбеног фонда по трећини тржишне цене и тако одмрзао фонд од десет милијарди долара. Међутим, та идеја је потпуно уништена јер су из политичких разлога републике почеле да се утркују да не треба уопште да се плаћа тржишна цена од 30 одсто. Уместо тога се кренуло на много ниже износе, па онда инфлација, и завршило се на томе да су станови у ствари суштински бесплатно добијани, или за од 50 до 200 евра.
Душанић: Oчекивања се нису остварила
Економиста проф. др. Јован Б. Душанић у тексту из 2019. године истакао је да су протекле три деценије показале да ни један програм реформи који је заснован на Вашингтонском договору не може бити успешан за земљу у којој се примењује.
После почетних – бајних и чудесних – успеха неминовно долази до слома привреда и напуштања таквих реформи, додаје Душанић.
"Реформе Анте Марковића, као и реформе у Србији после 2000. године, заснивале су се на истим принципима. Базиране су на Вашингтонском договору (разрађен од стране Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке и администрације Сједињених Америчких Држава) који се у то време појавио и који ће, нешто касније, представљати основу програма реформи многих привреда у транзицији. Основни елементи овог неолибералног програма су: финансијска стабилизација, либерализација привреде и приватизација предузећа, а они се реализују помоћу тзв. шок-терапије. Био је то, како је неко лепо рекао, шок без терапије", додаје Душанић.
Анте Марковић долази на чело владе СФРЈ 16.3.1989. и у тој години, добрим делом и због либерализације цена (уведених са циљем елиминисања ценовних диспаритета), земља је срљала у хиперинфлацију.
Месечни ниво цена се повећавао из месеца у месец. Само у децембру 1989. месечни раст износио је 45 одсто. Дошло је до утркивања цена, плата и девизног курса. У таквој ситуацији у децембру 1989. године донет је Програм економских реформи и мере за његову реализацију (познат као Програм Анте Марковића).
Основне мере предвиђене Програмом биле су: рестриктивна монетарна политика, деноминација динара брисањем четири нуле (10.000 старих постаје један нови динар) и фиксирање курса динара према немачкој марки у односу 7:1, замрзавањем на период од четири месеца номиналних плата и цена неких инпута (енергенти, инфраструктура), даља спољнотрговинска и финансијска либерализација, приватизација и слично. Судбина Програма, у великој мери, везана је за заустављање раста цена.
Међутим, како истиче Душанић, очекивања се нису остварила.
"Цене бележе значајан раст (истина приметно мањи него пре доношења Програма) што ће изазвати повећање плата које ће (сем на самом почетку кад су биле замрзнуте) расти брже од цена. У условима када се то дешава и даље се истрајава на једном од кључних елемената Програма – фиксном девизном курсу, што доводи до велике реалне апресијацијe динара (118 одсто у 1990, те 72 процената у 1991. години)", додаје Душанић.
Роба из увоза постаје јефтинија од домаће тако да долази до пада производње јер наши производи ценовно нису конкурентни, не само у извозу, него ни на домаћем тржишту. Све то, уз велику неликвидност привреде због рестриктивне монетарне политике (којом се покушавао обуздати раст цена), доводи до јаких рецесионих кретања у привреди (пад производње и пораст незапослености), погоршања спољнотрговинског биланса, одлива капитала у иностранство и смањења девизних резерви.
Привредна активност је све више малаксавала, за само годину и по дана спровођења програма Анте Марковића, дошло је до пада индустријске производње за 25 одсто и раста незапослености за 18 процената, а девизне резерве су смањене са 9,1 милијарде на свега 2,8 милијарди долара, што је неминовно водило економском краху.
Хаос у земљи
Пројекције за 1990. годину се нису оствариле: уместо планираног смањења БДП за два одсто , пад је био 6,5 одсто. Инфлација је, од пројектованих 13 процената достигла 121 одсто, а уместо суфицита платног биланса од 1,3 милијарде, остварен је дефицит од 2,36 милијарде долара.
Душанић додаје да се, због политичке кризе која је годинама трајала, увећава хаос у земљи и да су тадашњи реформатори то одлично искористили за тврдњу да су економске реформе онемогућене у тренутку када само што нису обезбедиле толико обећавани дугорочни економски просперитет.
"У широј јавности и данас преовладава уверење да смо имали одличан економски програм који би нам брзо обезбедио европски стандард да није дошло до ратних сукоба. Наравно да политичка нестабилност није погодовала економским реформама, али би Програм Анте Марковића доживео неуспех и да су политичке прилике у земљи биле стабилне", истиче Душанић.
Бајни почеци и привредни крах
СФРЈ и Пољска су биле прве европске земље које су покушале да економску транзицију изврше реформама које се заснивају на Вашингтонском договору. Као саветника за економске реформе ове земље ангажују Џефри Сакса, америчког економисту и професора са Харварда (у његовом тиму био је и Божидар Ђелић). СФРЈ добија Програм Анте Марковића, а Пољска План Балцеровича (назван по његовом аутору Лешеку Балцеровичу, вицепремијеру и министру финансија Пољске у влади Тедеуша Мазовјецког).
Почетком 1990-их и друге постсоцијалистичке државе понављају исту грешку али и, пре или касније, одустају од програма реформи које су прихватиле као и СФРЈ и Пољска. Изузетак је била Словенија која је одмах одбацила програм који су јој (као и осталим) предлагали ММФ и западни саветници.
Србији је тек после петооктобарских промена 2000. године суштински приступила економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Према Душанићевим речима, такво кашњење било је недостатак, али је оно – у исто време – пружало шансу да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су прошли други.
"Нажалост, и поред благовремених упозорења српских и економиста из других постсоцијалистичких земаља, па и светски познатих економиста и нобеловаца, ту шансу нисмо знали да искористимо и економске реформе смо вршили на исти начин као и већина неуспешних привреда почетком 90-их година прошлог века", закључује Душанић.
