У Београду "Мирдита", у Пљевљима откривање споменика палом јунаку са Кошара

Док у Београду буде трајао фестивал "Мирдита, добар дан", а чији учесници су, како каже председница Европског покрета Срба са КиМ Рада Трајковић, најтолерантнији део "косовског друштва", херој са Кошара Предраг Пеђа Леовац добиће споменик у градском парку у центру Пљеваља 28. јуна, на Видовдан.

Навршило се четврт века од страдања српског хероја са Кошара, Леовац је имао само 23 године када је погинуо 14. априла 1999. године.

У организацији Општине Пљевља и Културног центра "Предраг - Пеђа Леовац", откривању споменика претходиће Видовданска литија централним улицама Пљеваља заказана за 17 сати.

Спомен-обележје налазиће се у централном и најлепшем делу градског парка "Водице".

Испред постамента стајаће плоча од алуминијумског лима, са урезаним стиховима гусларске песме "Витез метохијских међа Предраг Леовац Пеђа". 

Око плоче ће бити посађено 108 црвених ружа у част 108 палих бораца са Кошара.

Након откривања, освећења споменика и полагања венаца званичних делегација, почеће Академија уз говорнике и пригодан програм у коме ће учествовати етно музички састав "Фенечки бисери", уметница Бранка Зечевић, песник Невен Милаковић Ликота, оперски дуо Љубица Вранеш и Драгољуб Бајић-Баја, гуслар Никола Тошић….

Цео програм заокружује се концертом Београдског синдиката од 21:00 на централном градским тргу "13. јули".

Ко је био Предраг Пеђа Леовац (1975-1999)

Након завршетка гимназије у родним Пљевљима, уписује Војну академију у Београду. По завешетку Академије, војнички пут га води на свето Косово и Метохију. Бива распоређен у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон.

Након што је рањен на Свету Петку 1998. године, Леовац је превезен у Београд на ВМА, где му је констатован троструки прелом вилице. Иако од последица рањавања није могао ни да се храни нити да говори, Пеђа је инсистирао да се врати кући у родна Пљевља, а своју жељу исписао је на цедуљици и предао своме оцу Милу, који је дошао да га обиђе.

Вративши се у свој завичај, хранећи се на сламчицу, он почиње да прикупља снагу, како би се вратио својим друговима на КиМ. Недовољно опорављен, напушта свој дом у фебруару 1999. године. На растанку, мајци Милици обећава да ће, уколико се икад врати, кући дојахати на белом коњу. 

Вративши се својој војсци, прво је од надређиних тражио пушку коју је носио приликом рањавања. Како је она остала у минском пољу, њему је понуђена друга пушка. Он је то одбио, вратио се у неочишћено минско поље и тамо пронашао своју пушку.

Са том пушком је и погинуо 14. априла 1999. године, при покушају заузимања врха Маја Глава. Имао је 23 године и четири месеца.