"Њузвик": Грађански рат у САД показује зашто Украјина не може да победи

Председник Русије Владимир Путин је променио стратегију, а САД немају интерес да се увлаче дубље у украјински сукоб већ би требало да подстакну Кијев на окончање борби и отварање преговара са Москвом, пишу у ауторском тексту за "Њузвик" бивши амерички дипломата Дејвид Рандел и некадашњи политички саветник  Централне команде америчке војске и стручњак за постсовјетски простор Мајкл Гфелер.

Они су упоредили одлуку америчког председника Абрахама Линколна да генералу Вилијаму Шерману повери контролу над војском Севера у aмеричком Грађанском рату са постављањем генерала Сергеја Суровикина на чело руске војске у Украјини.

Као што је Линколнова одлука била показатељ да је време ограниченог сукоба прошло, те да је рат дошао у фазу "борбе до безусловне предаје", тако и Суровикиново преузимање командне палице у Украјини и удари на енергетску инфраструктуру у тој држави показују да је Русија напустила концепт специјалне војне операције и започела "отворени рат" против Украјине, сматрају аутори.

Док је Шерман систематски уништавао железничке шине које су ишле ка Атланти, како би ослабио снаге Југа и створио притисак на становништво, тако је и генерал Суровикин почео методично да уништава електричну мрежу која напаја украјинске железнице и снабдева грађане украјинских градова струјом. Суровикин се очигледно слаже са Шермановом оценом да је "рат суров, и да не може да се оплемени".

Русија је своју привреду фокусирала на ратну производњу и мобилисала је стотине хиљада војника, укључујући резервисте и добровољце. Ова армија наоружана је најсавременијим наоружањем, и, супротно западним извештајима, није деморалисана, указује "Њузвик".

Са друге стране, Украјинци су истрошили своје залихе и потпуно су зависни од западне помоћи како би могли да наставе рат. Како је то рекао начелник америчког генералштаба Мајк Мили, Украјина је урадила све што је могла.

Очекује се руска офанзива, америчко мешање у том случају све извесније

Када се тло у Украјини буде заледило, велики Руски напад ће започети. Он је заправо већ у току, у околини важног транспортног чворишта Бахмута, који аутори називају "украјинским Верденом". Они очекују да ће тај град ускоро пасти, али и да ће, без много обимније западне помоћи, Украјина до следећег лета изгубити Харков, Херсон и остатак Донбаса.

Американци се све више мешају у украјински сукоб. НАТО трупе већ обучавају украјинске војнике у европским земљама, док западни стручњаци раде на одржавању напредних оружаних система које Украјинци користе. Активни чланови америчке војске већ се налазе у Украјини, где надгледају транспорт оружја. Уколико се руске офанзиве буду наставиле, све више људи на Западу ће тражити слање НАТО трупа у Украјину, што би имало много негативних последица, сматрају аутори.

Генерације западних лидера успешно су избегавале директан сукоб са Совјетским Савезом и, у новије доба, Русијом. Они су схватали да, за разлику од Москве, Запад има врло мало стратешких интереса у Донбасу, као и да не вреди ризиковати нуклеарни рат око Харкова. Украјина није чланица НАТО-а, па  тај савез нема обавезу да је брани, нити је Путин претио некој од његових чланица. Слање НАТО трупа у Украјину претворило би овај "прокси" рат у отворени сукоб са нуклеарном силом.

Ни морални аргументи који на Западу рат у Украјини представљају као сукоб "добра и зла" не пију воду, пошто је реалност далеко комплекснија. Украјина није напредна демократија, већ сиромашна и корумпирана једнопартијска држава у којој постоји цензура медија и где се политичке партије забрањују. Националистичке групе попут батаљона "Азов" пре рата биле су оштро критиковане од стране америчког Конгреса, док власти у Кијеву активно покушавају да забране употребу руског језика. Украјинске гранате убиле су стотине цивила у Донбасу, а све је више доказа и да су украјинске снаге чиниле ратне злочине.

Самим тим, једино морално решење овог сукоба било би његово окончање кроз преговоре, а не настављање агоније украјинског народа у сукобу који тешко могу да добију без директног угрожавања америчких живота, закључују стручњаци.