Свет
Хитлерова "Ода радости": Политика НАТО-а и ЕУ инфицирана нацизмом
Евроатланске структуре које се представљају као браниоци светске баштине заправо су међу најоданијим чуварима Хитлеровог наслеђа
Право са Хитлеровог рођендана, нацистичким наслеђем компромитована Бетовенова "Ода радости", стигла је до концертних сала и свечаних академија, где последњих деценија, као званична химна Европске уније, слави "братство народа". Стигла је и до САД где је уз њу наступила супруга Доналда Трампа Меланија на Републиканском конвенту.
Да ли је омиљена композиција злогласног фирера случајно завршила као песма која би требало да одражава вредности Европске уније? Или је, у евроатланском свету, таква "случајност" можда ипак ту са неком намером?
Нацизам који је, како тврде, одавно мртав у Европи деценијама, ипак инкогнито станује на старом континенту. Жив и и даље нездрав као и некада. Повремено, до нас допре глас како је неко приметио његове трагове у виду свастика на зидовима Берлина, или пак неонацистичких батаљона у Украјини.
Трагови су ту да нас удаље од суштине – а суштина је да је нацизам, заправо све време ту где је и био пред нашим очима, забашурен у окошталим струкутрама Европске уније и НАТО-а – идеолошки, па и кадровски.
"То је сарадња из обостране користи. У почетку, после Другог светског рата, и са почетком Хладног рата, коришћени су кадрови из Аустрије и Немачке који су обавештајно радили против Совјетског савеза у своје време, јер сматрани су пожељним и корисним сарадницима. Дакле, као што би у жаргону рекли: 'ништа лично'. Многи су се провукли кроз мрежу денацификације, и били су корисно употребљени и они читав низ научника који су употребљени и на специјалним пројектима развоја ракетног и осталог наоружања у Трећем рајху у Хитлеровој Немачкој. Сви они су узети, наставили каријере и лепо живели. Преузимали су их и САД и друге државе", појашњава историчар Миле Бјелајац у разговору за РТ Балкан.
Нацисти ударили темеље ЕУ
Темеље Европске уније поставили су високопозиционирани сарадници Трећег рајха. Француски државник Роберт Шуман, замало и католички светац, био је нацистички колаборациониста за кога су касније Де Голови сарадници тражећи да буде избачен, говорили да је "вишијевски производ" – односно производ једне од срамних ера Француске, која је потпуно вољно сарађивала са нацистима. Као такав, ипак, наметнуо се касније као творац Шуманове декларације и оснивач Европске заједнице за угаљ и челик, претече данашње ЕУ.
Да је оснивање овог блока држава ишло по неком "кључу", показује и чињеница да је још један од "очева оснивача" ЕУ Валтер Халштајн, својевремено први поручник немачког Вермахта у Француској, који је касније унапређен и у нацистичког идеолошког комесара, односно официра који војнике подучава нацистичкој идеологији.
Та га је позиција, очигледно, касније препоручила да постане први председник Европске комисије.
На челу тог тела, данас је, знамо, Урсула фон дер Лајен, чији је отац Ернст Алберхт "познат" по томе што је потписао ослобађајућу пресуду за Ериха Густава Шарфетера, серијског нацистичког убице, осуђеног на доживотну затворску казну за 18 убистава почињених у концентрационом логору на окупираној територији СССР-а.
И сама Урсула, мало мало, па кликне "Слава Украјини", што је злогласни поздрав украјинских нациста Другог светског рата. А кад смо већ код тог рата и данашње ЕУ, како заборавити деду Аналене Бербок, Валдемара Бербока, који је био официр Вермахта и ватрени присталица нацизма у у потпуности је делио поглед на свет изнет у Хитлеровој књизи "Мајн кампф" и идеје националсоцијализма.
Хитлерови миљеници из НАТО-а
Нацистичка "решења" уграђена су и у темеље НАТО-а. Оснивачи Алијансе листом су бивши официри Вермахта.
Адолф Хојзингер, један од оснивача савременог немачког Бундесвера, његов први начелник генералштаба (1957-1961) и каснији командант Војног комитета НАТО-а (1961-1964), на те функције препоручио се члан Вермахта током Другог светског рата, али и као вршилац дужности шефа кабинета главнокомандујућег немачких оружаних снага – што је у том тренутку 1944. био Адолф Хитлер.
И његов колега из Војног комитета НАТО-а, Јоханес Штајноф, током Другог светског рата је био члан немачке војске, а ништа другачија није ни биографија Ханса Шпајдела, који је од 1957. до 1963. године био командант НАТО снага у Централној Европи, и његовог колеге у команди НАТО снага у Централној Европи, Јохана фон Килмансега – обојица били официри Вермахта.
Америка земља велика за – нацисте
Рајнхард Гелен, оснивач немачке обавештајне службе БНД, током рата је радио као контраобавештајни официр у оквиру Вермахта, а након рата се предао Американцима, када га је врбовала ЦИА.
"Генерал Гелен један од руководилца немачке обавештајне службе радо је прихваћен од стране западних савезника и налазио се а челу немачке тајне службе. Добро упознат са акцијама СССР-а држао одређене агенте на вези, а и сви они су преузети", истиче Бјелајац.
И декласификована документација из америчких архива јасно показује везе ЦИА са нацистима.
"Најмање хиљаду нациста је било запослено у ЦИА и другим агенцијама као хладноратовски шпијуни и обавештајци. Директори ФБИ Џон Едгар Хувер и ЦИА Ален Далс агресивно су регрутовали нацисте као тајне антисовјетске агенте", писао је својевремено "Њујорк тајмс" годинама након што је и сам био платформа за ширење нацизма. Наиме, на дан када су немачки нацисти напали Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, "Њујорк тајмс" је објавио чланак под насловом "Уметност пропаганде". Аутор је био главом и брковима Адолф Хитлер.
Заправо, неки документи, са којих је тек недавно скинута ознака тајности, показали су да је Америка имала везе и са доласком Хитлера на власт. Чак и након што су САД ушле у рат и када су већ постојале значајне информације о плановима и политици нациста, деда бившег америчког председника Џорџа Буша, Џорџ Прескот Буш, радио је и профитирао од компанија које су биле блиско повезане са немачким фирмама које су финансирале Хитлеров долазак на власт.
И не само да је то помогло Хитлеру, већ је и прљави новац који је Прескот Буш зарадио у овим пословима помогао и да се успостави богатство породице Буш и успостави њена политичка династија.
Нацизам је, наиме, све времекоришћен као врло пожељан "алат" за борбу против СССР, а потом и Русије.
Уосталом и НАТО и ЕУ одувек су биле замишљене као контратежа Москви, а у покушајима успостављања западне хегемоније није се бирало оружје, па је тако и операција "Гладио", односно план субверзивних активности које је италијанска влада у доба Хладног рата под покровитељством НАТО пакта био усмерен против Совјетског савеза и замишљене окупације од које Запад и дан-данас страхује.
"Гладио" се, наиме, састојао од позадинских антикомунистичких партизанских армија чија је тобожња мисија била да се герилским нападима одбране од Црвене армије у случају совјетске инвазије. У герилама за ликвидацију левичара као потенцијалних совјетских партнера НАТО је рехабилитовао нацисте и фашисте као неке од најоданијих припадника.
"Грејзон" је недавно навео позивајући се на декласификоване документе, и како су тајне операције деловале да би рецимо спречиле Италијане да изаберу "погрешне" владе, као на пример владу левичара Алда Мороа (који је настојао да изгради коалицију са социјалистима и демократским социјалистима) да преузме дужност. Биле су то дакле, обојене револуције пре обојених револуција. По истом принципу, много деценија касније срушена је током Евромајдана легитимна украјинска власт, а НАТО и ЕУ су, много отвореније и директније него раније стали на страну нациста – овај пут нациста из Кијева. Ко ће коме – ако неће свој своме.
Није Украјина, дакле, ни прва ни једина.
"Осамдесетих година се већ кренуло на агресивно растакање Југославије, а сведоци говоре да су велике силе кумовале стварању ИСИС-а и сличних терористичких организација. Слично је било са авганистанским талибанима, а најдрастичнихји пример је подржавање Црвених Кмера у Камбоџи. Геополитички разлог је најстарији разлог и ту је кључ за разумевање питања зашто се гледа кроз прсте неонацистима и екстремним терористима", закључује историчар, професор Миле Бјелајац.
