Када је нека комбинација западних и украјинских терориста уз очигледну подршку државе уништила гасоводе "Северни ток" у септембру 2022. године, изазвали су еколошку катастрофу испуштањем невиђене количине метана у нашу атмосферу. Другим речима, направили су паклени смрад.
Али тај непосредан утицај бледи у поређењу са трулим смрадом изазваним политиком заташкавања која је уследила након напада, пише за РТ интернешенел историчар Тарик Сирил Амар.
Упркос томе што су били мета перфидног напада на важну енергетску инфраструктуру, и ЕУ у целини и Берлин су учинили све што су могли да одложе истраге и прикрију и умање значај напада, избегавајући да се пронађу, или именују сви његови починиоци.
Шведска и Данска, обе директно погођене саботажом, једноставно су и брзо напустиле сваки покушај истраге. НАТО би, наравно, да је следио своја правила, померио небо и земљу да идентификује, а затим, у складу са преседаном, бомбардује државу агресора која стоји иза напада на њене чланице.
Уместо тога, након почетне фазе окривљавања Русије која је била толико апсурдна да није могла вечно да траје чак ни на Западу, стратегија за ову велику вежбу самопогубног лагања сада се померила на коришћење медија. Немачки тужиоци и мејнстрим медији, као и "Волстрит џорнал" очајнички су покушали да наметну нови глупи наратив: Украјинци су то урадили, и само Украјинци. Лако је видети да се ради о циничном случају бацања кијевског режима под аутобус.
Истина је да је нови наратив, колико год лажан, био довољан одмак да изазове гадну јавну свађу између Немачке и Пољске. Две чланице НАТО-а не могу да поднесу једна другу, што је резултат дуге историје и недавног успона Варшаве као новог фаворита Вашингтона.
Напади на "Северни ток" су, међутим, додали посебан отров због чињенице да је сасвим извесно да је Пољска била умешана у њих, а да истовремено показује свој потпуни презир према ослабљеном Берлину тиме што су помогли у бекству наводном украјинском бомбашу "Северног тока" за којим су Немци заправо успели да издају налог за хапшење.
Западне стратегије прикривања и лагања сада су толико очигледне да је Сара Вагенкнехт, вођа растуће лево-конзервативне партије БСВ, позвала на формирање парламентарне истражне комисије. Постоји, међутим, једно питање које заслужује више пажње него што му се посвећује: каква је улога западних медија у свему томе?
Када се владе и државе, њихове канцеларије и агенције понашају као теоретичари завере, зар нису медији ти који су задужени спасу ствар, у Вотергејт стилу, разоткривањем малверзација на високом нивоу и оних политичара који су у то укључени? Конкретно, када јавни званичници очигледно служе страним силама, а не сопственим земљама – било да се ради о САД-преко-Украјине или директно САД – зар медији не би требало да укажу на ту издају, пита се Тарик Сирил Амар.
Па ипак, напад на Северни ток и његове последице разоткрили су нешто сасвим друго (и не први пут): када је реч о заиста озбиљним питањима, посебно у вези са геополитиком, западни мејнстрим медији више не истражују, критикују или разоткривају западне елите.
Уместо тога, они им помажу у ширењу лажи, истовремено док окривљују геополитичке противнике и помажу у мобилизацији западног становништва за борбу против њих. Укратко, западни медији се сада понашају као само још једно оружје у западном арсеналу, формирајући, у ствари, грану информационог рата свог хибридног ратовања.
Истовремено, Русија се и даље апсурдно наводи као осумњичена, а важно истраживачко извештавање америчког новинара Симора Херша арогантно се одбацује као теорија завере.
Све ово – баш као и безнадна политика Запада – има цену. Мејнстрим новинари који се претварају у информационе ратнике, без обзира на мотиве, снажно доприносе паду сопственог кредибилитета.
У већем делу света политичари Запада већ губе оно што им је остало од кредибилитета. Мејнстрим медији Запада неће проћи другачије.