Израел и историја неуспешних инвазија на Либан

Након масовног бомбардовања Либана, Израел је започео копнену инвазију на свог северног суседа. Трупе су ушле у јужни Либан у покушају да потисну Хезболах иза реке Литани, 29 километара од израелске границе. Наведени циљ је да се олакша повратак око 60.000 расељених Израелаца у њихове домове на северу Израела.

Убивши лидера Хезболаха Хасана Насралу и неколико његових команданата током викенда, Израел је већ задао озбиљан ударац тој групи.

Ако је историја учитељица живота, САД су веома лош ђак

Како подсећа "Конверзејшн", ово није прва војна "екскурзија" Израела.

Израел је напао Либан 1982. године, у покушају да елиминише Палестинску ослободилачку организацију. Покушавао је да угаси палестински отпор израелској окупацији Западне обале, Газе и источног Јерусалима који је постојао од израелско-арапског рата 1967.

Када је Хезболах 1982. формиран уз помоћ исламске владе у Ирану, Израел је овластио своје либанске хришћанске савезнике да масакрирају стотине Палестинаца у избегличким камповима Сабра и Шатила у Бејруту. То је такође приморало Палестинску ослободилачку организацију да премести своје седиште из Бејрута у Тунис.

Израел је тада направио безбедносну зону северно од своје границе, али се суочио са јаким отпором Хезболаха. Како су израелске жртве расле, тадашњи премијер Ехуд Барак се повукао 2000. године.

Повлачење је повећало популарност и снагу Хезболаха као огромне политичке и паравојне снаге против Израела и његових савезника.

Израел је напао Либан 2006. године у покушају да збрише Хезболах. Није успео да постигне свој циљ. После 34 дана крвавих борби и знатних губитака за обе стране, прихватила је резолуцију Савета безбедности Уједињених нација о прекиду ватре, а Хезболах је изашао као победник.

Бенјамин Нетанјаху, израелски премијер, овога пута је уверен да ће успети. Израел има више ватрене моћи него икада раније што је демонстрирао у Појасу Газе где су Израелске одбрамбене снаге су сравниле делове енклаве и убиле више од 40.000 цивила – 35 одсто њих су била деца – док је још два милиона више пута расељено.

Израелске власти су у Појасу Газе игнорисале норме ратовања, међународно хуманитарно право, резолуцију Савета безбедности УН о прекиду ватре и упозорење Међународног суда правде против геноцидних акција.

Подршку у томе су им пружиле Сједињене Америчке Државе. Упркос "апелима" на мир, Вашингтон је недавно одобрио додатни пакет помоћи од 8,7 милијарди америчких долара за подршку израелској кампањи у Либану.

Нетанјахуово самопоуздање је још више ојачано нуклеарним капацитетима Израела. Јеврејска држава наводно поседује много нуклеарног оружја за регионално одвраћање и војну надмоћ у региону.

Техеран, са друге стране, не може да напусти Хезболах, али има и друге унутрашње и спољнополитичке приоритете. Због тога је, за сада, тактика Ирана да пусти Израел да се "заглави" у Либану, као и раније.

Такође треба имати на уму да Хезболах није Хамас. Групи је нанет тежак ударац, али је и даље добро наоружан и стратешки позициониран. Група ће, упозоравају аналитичари, моћи да пружи дуг отпор израелској окупацији што ће резултирати огромним губицима и трошковима по Израел.

Две ствари се издвајају као битне у овој фази сукоба.

Једна је да после једногодишње кампање у Појасу Газе, Израел још није у потпуности успео да угаси Хамасов отпор. Копнени рат против Хезболаха може да буде само тежи и опаснији.

Под два, попут Нетанјахуа, бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи покушао је да "преуреди" Блиски исток и интервенисао је у Авганистану и Ираку под маском рата против тероризма и промовисања демократије. Сви знамо како се то завршило.

Од Другог светског рата, примена грубе силе ретко је служила као одржива замена за дипломатију у решавању светских проблема, закључује ауторка текста у "Конверзејшну" Клаудија Лоренцо Рубијера.