Да је Источна Немачка опстала као нека врста туристичке атракције, Британци би данас могли да је посете и виде како њихова земља, завијена у идеологију "различитости, једнакости и новог марксизма", све више личи на ту некадашњу комунистичку државу, пише колумниста "Дејли мејла" Питер Хиченс.
Таква посета била би далеко занимљивија од било ког "Дизнијевог" забавног парка, пошто нико не би морао да тамо да остане уколико не жели, мада би, како тврди аутор, многима у данашњем свету живот у Источној Немачкој био привлачнији него што мислимо. Немалом броју људи у Британији допала би се тајна полиција Штази, којој су Немци пријављивале комшије за ситнице, као што су многи Британци током пандемије корона вируса пријављивали своје комшије чак и за најмање прекршаје правила.
Управо зато што су Британци заборавили "лудост држава попут Источне Немачке", такво друштво је полако почело да се формира и у њиховој земљи. Једина разлика је то што уместо источнонемачког марксизма-лењинизма, млади и не-тако-млади сада понављају мантре "различитости и једнакости", наводи аутор.
Ових дана, чак су и телевизијске рекламе постале полигон за ширење "дивота мултикултурализма и трећег таласа феминизма". Рат против личне одговорности се води пуном паром, у тренутку када се свака ситница класификује као здравствени проблем, а лекови постоје за готово сваки облик "лошег понашања".
Једна од карактеристика комунистичких режима била је управо то – непрекидна пропаганда. Од вртића до радничких дана, деца су учена вредностима марксизма, често од стране учитеља који ни сами нису веровали у њих. У ту идеологију углавном нису веровали ни ђаци, који су свуда око себе могли да виде доказе да она није истинита. Али власти за то није било брига, а њихови слогани и заставе могли су да се виде на сваком кораку.
Идеологија "различитости и једнакости" далеко је успешнија, пошто више нема "друге стране" у којој ова идеологија не постоји. Све мање људи памти да је некада било много другачије, а и сама идеологија је далеко суптилнија.
Уколико вам Дејвид Атенборо довољно пута каже да је свет у опасности, повероваћете му. Уколико се побуните против уништења традиционалне британске културе, бићете етикетирани као "зли расиста који мрзи друге људе". Уколико сматрате да родитељи треба да одгајају сопствену децу, назваће вас женомрсцима. И тако даље, и тако даље.
Велики парадокс овонедељних открића о индоктринацији у Британији је то што их је објавио истраживачки центар под називом "Конзервативни пут напред" (ЦВФ). Ипак, не може се избећи горка истина да су се обуке у исправности мишљења појачале под конзервативном владом.
Истраживање овог центра показало је да у Британији преко 10.000 људи запослено у сектору "једнакости, различитости и инклузивности" (Equality, Diversity and Inclusivity, ЕДИ), по цени од 557 милиона фунти годишње. Додатних 212 милиона потрошено је на обуку за препознавање "расних, сексуалних и несвесних" предрасуда.
На све то треба додати још 5,5 милијарди фунти потрошених на читав низ сумњивих пројеката, попут пројекта Државне канцеларије за студенте која ученицима намеће "анти-британско" образовање и "деколонизацију" школског програма, Савета за уметност који троши новац на образовање белих запослених о њиховим "урођеним привилегијама заснованим на боји коже", па чак и железнице, која је потрошила скоро пола милиона фунти на ЕДИ обуку.
У извештају ЦВФ-а се тврди да "ово трошење државног новца изазива поделе, које се повећавају из године у годину". Та организација наводи да је била "изузетно пажљива у покушајима да се одвоји добар рад који многе од ових организација обављају, од лошег, политички мотивисаног коришћења средстава пореских обвезника".
Овакво трошење државног новца посебно је шокантно у тренутку када Британија пролази кроз тешку економску кризу, и када нам свакодневно говоре да не можемо више да приуштимо многе ствари од пресудног значаја, сматра аутор, и додаје да држава наставља да троши новац на ширење ставова који су супротни "хришћанским и британским идејама права, правде, слободе, личне одговорности и моралности", који су вековима били темељ британског друштва.
Један пример који ће мало кога изненадити је закључак извештаја да 48 британских полицијских јединица сада запошљава 250 чланова особља чији је посао да "уведу идеје једнакости, разноликости и инклузивности у све делове пословања".
Оваква политика у Великој Британији спроводи се од 1997, када су лабуристи предвођени Тонијем Блером преузели власт у земљи, али је она добила замах када је 2010. године усвојен Закон о једнакости. Ипак, иако је ова политика чедо левичарских влада, она се уопште није променила ни након пуних 12 година власи Конзервативне партије.
Да смо били жртве насилне промене власи, можда би се и могло разумети да су људи спремни да прихвате ове врсте промена. Али прави проблем представља чињеница да влада која тврди да нас брани од оваквих ствари заправо све време подржава и ојачава њихово наметање, закључује Хиченс.