Ердоган - лице савремене Турске

Реџеп Тајип Ердоган је турски политичар, садашњи председник Партије правде и развоја. Био је градоначелник Истанбула и премијер Турске 11 година, између 2003. и 2014. године. Године 2014. изабран је за председника Турске, као први председник који је биран на непосредним изборима. Ово гласање је одржано након референдума о уставним амандманима који су први пут дозволили турском народу да сам изабере председника. Године 2018. Ердоган је и други пут изабран за председника Турске.

Ердоган је током каријере променио неколико политичких странака, а осуђен је и на затворску казну због говора који је одржао у Сирту, 6. децембра 1997. Ердоган је тада оптужен да је "ширио националну и класну мржњу", али он се бранио да је само рецитовао песму Зије Гокалпа "Војничка молитва", написану 1912. и посвећену турским војницима у Балканском ратовима.

Данас је Ердоган постао препознатљиво лице савремене Турске. Није претерано омиљен на Западу, посебно у Сједињеним Државама, али је свеједно уважаван. Познат је и по својим учесталим контактима са председником Руске Федерације Владимиром Путином, као и за Запад неприхватљивим изјавама о кризи о Украјини.

"Нажалост, Запад је до сада само провоцирао и није ни покушао да буде посредник у сукобу", изјавио је Ердоган. За то време, Турска наставља да продаје оружје режиму у Кијеву, трудећи се да за себе задржи улогу посредника у контактима између Москве и режима у Кијеву. У марту и априлу Турска је заиста посредовала у (неуспешним) мировним преговорима између Русије и Украјине.

Турска политика под Ердоганом је можда својеглава и понекад, или често, непредвидљива, али је углавном независна и, изнад свега, турска. Ердогану се може приговорити свашта, али му се не може одрећи да је државник, који вуче потезе у интересу турског народа.

Ердоган је својим деловањем обележио почетак 21. века и, мењајући темељне претпоставке на којима се до сада заснивала политика Анкаре, учинио Турску веома респектабилном силом у овом делу света.

Империјалне амбиције Турске?

Ердогана данас, углавном "филозофи глобализма", окривљују да подгрева империјалне амбиције Турске називајући га "новим султаном са Босфора". Француски филозоф Бернар-Анри Леви оптужио је Ердогана да "жели да васкрсне Османску империју". Ердоган се, према овом филозофу, отворено супротставља "пројекту глобализма". "Захваљујући Путину, Си Ђинпингу, Ердогану, Хамнеију и њиховим ортацима, вечера је послужена", написао је Леви у својој књизи „Пет краљева". "Велика гозба на америчком лешу можда тек почиње."      

Пројекат "неоосманизма", сматра Леви, представља пројекат коме су кумовали Американци, да би се потом, под Ердоганом, отргао контроли, претварајући се из пуког објекта атлантистичке геополитике у субјекат који већ доноси, или ће то моћи да уради у непосредној будућности, самосталне одлуке.

Уосталом, кључни проблем турске политике током 20. века нису односи са Русијом, Ираном или са другим суседима (Сиријом или Ираком), већ управо односи са Западом, у првом реду са Сједињеним Америчким Државама.

Појава Ердогана на челу Турске означила је оштар заокрет у политици Турске. После изградње гасовода "Турски ток", за Запад је споран и руско-турски договор о стварању регионалног гасног чворишта у Турској, као и споразум о изградњи нуклеарне електране "Акују". Турска жели да оствари енергетску независност и да на све начине ојача обострано корисне трговинске и економске везе са Русијом, као и са свим земљама које су за то заинтересоване, укључујући и државе на Балкану.

Иначе, Турска је кроз своју историју била непрекидно разапета између Европе и Русије, Запада и Евроазије, а сада и САД и Русије, настојећи да ипак реализује сопствену "турску политику". Све до појаве Ердогана, "кемалистичка Турска" је водила прилично сервилну политику према Западу. "Чувар" секуларног наслеђа Кемала Ататурка, "оца модерне турске нације", традиционално је била турска војска.

"Избор Запада", који је тада начинила Турска, посебно је потврђен после Другог светског рата, када се Турска придружује Северноатлантској алијанси и постаје "друга армија по снази" и "јужно крило" НАТО-а.

У том циљу, армија је често прибегавала државним ударима. Сада се, међутим, с обе стране, и у Турској и у Америци, доводи у питање даље чланство Турске у НАТО-у.

Серија државних удара

Нажалост, историјске чињенице показују да су иза државних удара у Турској у 20. веку по правилу стајале Сједињене Државе. На пример, покушај Турске да се приближи Совјетском Савезу током Хладног рата осујетили су Американци, војним ударом од 27. маја 1960, којим је свргнут, а недуго затим и погубљен турски премијер Аднан Мендерес. До удара је дошло непосредно пре планиране посете Мендереса Москви.  

Ово је само почетак читаве серије државних удара у Турској. Војни "Меморандум" од 12. марта 1971. заправо је ултиматум који је упутио тадашњи начелник Генералштаба турске војске премијеру Сулејману Демирелу. У ултиматуму се захтевало формирање "нове и одговорне владе" и претило да ће војска, у супротном, "сама преузети власт". Демирел је након састанка у влади прихватио захтеве и поднео оставку, а парламент је изабрао нову, "нестраначку" и "технократску" владу. Државни удари и "меморандуми" су уследили и 1980, 1993, 1997, све до 2000-тих.

Током раних 2000-их дошло је до новог приближавање Турске Русији, кога су поново осујетиле америчке службе, уклањањем војног врха Турске и суђењима војним лицима под фабрикованим оптужбама за припремање државног преврата. То је представљао случај "Ергенекон". Тим монтираним процесима Анкара је враћена политици неоосманској политици "Велике Турске".

Ове пресуде су касније поништене, а сам председник Ердоган је признао да су оптужбе упућене високим официрима биле лажне. Овде се први пут јавља и име имама Фетулаха Гулена, вође (полу)тајне вође организације ФЕТО, са седиштем у САД.

Напад на хотел у Мармарису

Несумњиво важан, вероватно и пресудан догађај током Ердоганове каријере, је последњи покушај државног удара у Турској од 15. и 16 јула 2016, када је турска војска покушала да свргне и убије самог председника Ердогана. У том покушају погинуло је 250 људи, око 2.200 је рањено. У нападу на хотел у Мармарису, који су извела једанаесторица турских командоса, дошло је до сукоба војске са обезбеђењем Ердогана, у коме су погинула два полицајца, а неколико их је рањено.

Ердоган је напустио хотел непосредно након што су га руске обавештајне службе обавестиле о планираном државном удару. Касније је Ердоган изјавио да би био убијен да је напустио хотел само петнаестак минута касније.

Гуленова (полу)тајна организација: Турска "паралелна држава"

Акције војске током пуча координисане су из НАТО базе у Инџирлику. Самом акцијом је, према информацији коју је пренео лист "Јени Сафак", непосредно руководио пензионисани амерички генерал Џон Кембел, који је, такође, "управљао трансакцијама већим од две милијарде долара преко нигеријске `УБА банке`, користећи своје везе у ЦИА, а новац је делио пучистима у Турској". Детаљни оперативни планови разрађени су неколико дана раније.

Према доказима којима располаже турско правосуђе и који нису спорни, јер су их потврдиле и америчке обавештајне службе, војни удар је припреман у вили "Анкара Контукент", где се од 6. до 9. јула окупљао најужи тим пучиста предвођен извесним Адилом Оксузом. То није био први покушај државног удара против Ердогана. Године 2010. испливали су и детаљи о пучу којег су 2003. године, под називом "Маљ", припремали највиши официри оружаних снага, у сврху рушења турске владе под вођством премијера Ердогана.

Циљ је дестабилизација Турске

Повод за погоршање америчко-турских односа пружило је и хапшење у Турској америчког евангелистичког пастора Ендрјуа Брансона, осуђеног због шпијунаже и учествовања у организовању пуча. Пастор је годинама одржавао интензивне контакте са организацијом Фетјулаха Гулена и америчким обавештајним службама. Тим поводом је ирански министар иностраних послова Мухамед Џавад Зариф раније у Анкари упозорио: "Американци су показали да немају граница у вршењу притисака или демонстрирању силе према другим, чак и када се ради о савезницима."

Осим неуспешног покушаја државног удара, Турска је, због политике коју води Ердоган, изложена и другачијим нападима, попут напада на турску лиру, која је у једном тренутку током 2018. изгубила преко 40 одсто своје вредности у односу на долар. Америка стално покушава да економски дестабилизује Турску. Тим поводом је турски председник, оптужујући директно САД, изјавио: "На делу је економски рат западних земаља против Турске. Ми се нећемо се предати онима који делују као наши стратешки партнери, али у ствари од нас праве своју стратешку мету."

Циљ ове операције је политичка дестабилизација Турске, после чега би уследила смена власти. Истовремено са нападима на лиру, америчке кредитне агенције снизиле су кредитни рејтинг Турске.

Ердоган се не осврће на туђе, али веома пази на турске интересе и када је у питању пријем Шведске и Финске у НАТО. Турска има своје услове, захтевајући од Шведске да изручи преко 40 турских држављана оптужених за тероризам. Након почетка специјалне војне операције у Украјини, Финска и Шведска затражиле су да се придруже НАТО-у, али њихове кандидатуре захтевају пристанак свих 30 држава чланица Алијансе, укључујући и Турску.

И чланство Турске у НАТО-у под знаком питања

Турска се данас налази у критичној фази борбе за сопствени суверенитет, за право да води суверену и независну политику. То је и Ердоганова лична борба да (политички) преживи. Ова борба се сада води на политичком, економском и војном плану.

Министри одбране Турске, Сирије и Русије недавно су, на састанку у Москви, договорили повлачење турских трупа са севера Сирије. Према наводима сиријског листа "Ал ватан", након преговора у Москви Турска је пристала да у потпуности повуче своје војнике "са сиријских територија које заузима на северу". Анкара је, такође, потврдила да поштује суверенитет и интегритет Сирије. То указује и на заокрет у политици Турске према Сирији. Треба признати да је турска политика према Сирији све до сада углавном служила америчким интересима.

"Уколико САД наставе да понижавају Турску", изјавио је недавно Ердоган, "она ће изаћи из НАТО-а и потражити `нове пријатеље и савезнике`."

Можда о самом Ердогану више говоре изјаве његових непријатеља, попут Џона Болтона, бившег саветника за националну безбедност председника Трампа: "Чланство Турске у НАТО би могло да се нађе под знаком питања у 2023. години, јер су турске власти неспремне да заузму оштар антируски став због сукоба у Украјини."

Према Болтоновом мишљењу, у наредним месецима јединство и одлучност Запада биће истински проверени у пракси.

"Руски трговински и војни партнери још нису напустили НАТО алијансу у нужном моменту, на пример Турска, чије чланство би требало да буде под знаком питања у наредној години ако председник Реџеп Тајип Ердоган, вероватно преваром, буде поново изабран", написао је Болтон у чланку који је објавио "Дејли телеграф".

Треба ли Ердогану боље признање да не води америчку него турску политику?