РТ Балкан анализа: Све о лажним обећањима Запада о ширењу НАТО-а на исток

Услед украјинске кризе поново су актуелизована питања о безбедносним гаранцијама и ширењу НАТО-а. И док Запад, са једне стране, тврди да је Русија та која је прекршила споразуме из Минска, Москва подсећа да Украјина није испунила оно на шта се обавезала, као и да је НАТО прекршио обећања дата совјетским званичницима да се неће ширити, поготово не на исток.

Иако Запад сада негира да су Москви дата било каква обећања, декласификована документа која је пре неколико година објавио Архив националне безбедности Универзитета Џорџ Вашингтон показују да је низ западних званичника уверавао Совјетски Савез и њеног лидера Михаила Горбачова да се НАТО неће ширити, као и да ће имати у виду интересе СССР-а.

Још у децембру 1989. године, председник САД Џорџ Буш Старији је, током самита на Малти, уверавао Горбачова да Вашингтон неће искористити политичке промене у Источној Европи како би нашкодио интересима Совјетског Савеза, а прва конкретна уверавања забележена су 31. јануара 1990. године када је министар спољних послова Западне Немачке Ханс-Дитрих Геншер у Туцингу одржао говор о немачком уједињењу.

Из америчке амбасаде су информисали званични Вашингтон да је Геншер јасно ставио до знања да промене на истоку Европе и уједињење Немачке не смеју да доведу до нарушавања безбедносних интереса Совјетског Савеза. Сходно томе, НАТО би требало да одустане од евентуалног ширења према истоку. У депеши је забележен и предлог да се територија Источне Немачке изостави из војних структура НАТО-а, чак и по уједињењу Немачке.

Идеја о специјалном статусу Источне Немачке унета је у коначни споразум о уједињењу који су 12. септембра 1990. године потписали министри спољних послова две Немачке, Француске Уједињеног Краљевства, САД и СССР-а.

Потписивању споразума претходио је велики број обећања дат совјетском лидеру, а све је почело састанком немачког канцелара Хелмута Кола и Горбачова у Москви 10. фебруара 1990. године када је совјетски лидер начелно пристао на идеју о уједињењу Немачке у оквиру НАТО-а, уколико то буде подразумевало да се Алијанса неће ширити на исток. 

Пре тог разговора, поверљиви извештаји показују да је Геншер на састанку 6. фебруара 1990. године са британским министром спољних послова Дагласом Хардом рекао да Русима треба дати гаранцију да уколико, на пример, Пољска напусти Варшавски пакт - неће моћи да се придружи НАТО-у.

Исто што је Геншер рекао, поновио је и амерички државни секретар Џејмс Бејкер на састанку са совјетским колегом Едуардом Шеварднадзеом и касније са Горбачовим 9. фебруара исте године. 

На том састанку, Бејкер је три пута изјавио "ни педаљ према Истоку", говорећи о ширењу НАТО-а и сложио се са Горбачовим да је ширење војног савеза неприхватљиво. Он је уверавао совјетског лидера да ни он, ни амерички председник немају намеру да извуку било какву предност из преговора који су били у току, као и да Американци разумеју да је "не само за Совјетски Савез, већ и за друге европске земље" важно да гарантују да се, ако Сједињене Државе задрже своје присуство у Немачкој у оквиру НАТО, Алијанса неће ширити у источном правцу. 

Након тога, државни секретар САД је писао Хелмуту Колу, дан пре него што ће се овај састати са Горбачовим, рекавши му да је совјетском лидеру поставио питање: "Да ли бисте више волели да видите уједињену Немачку ван НАТО-а, независну и без америчких снага или бисте више волели да уједињена Немачка буде везана за НАТО, уз уверавања да се надлежност НАТО-а неће померити ни за један инч на исток од своје садашње позиције?"

Горбачов је, према Бејкеровим речима, навео да совјетско руководство разматра све опције и додао да би било какво проширење НАТО-а било неприхватљиво, те да би Москва могла да прихвати тадашње границе Алијансе. 

Након свега тога, Кол је у разговору са Горбачовим рекао да НАТО не би требало да шири своју сферу утицаја, а совјетски лидер је начелно пристао на уједињење Немачке и могућност да уједињена држава изабере савез којем ће се приклонити.

У марту, грађани Источне Немачке су великом већином гласали за Хелмута Кола, када су изгласали и увођење немачке марке и брзо уједињење. Тачно месец дана касније, британски министар Хард је на састанку са Горбачовим изјавио да разуме да не треба чинити ништа што би могло да наруши интересе и достојанство СССР-а.

Уследио је састанак Бејкера и Шеварнадзеа 4. маја 1990. године, на ком је амерички државни секретар уверавао министра спољних послова СССР-а да читав процес неће изродити победнике и губитнике, већ да ће довести до легитимне европске структуре која неће бити искључива, већ инклузивна.

На састанку са Горбачовим истог месеца, Бејкер је саопштио да САД не желе да одвоје Источну Европу од Совјетског Савеза, као и да је политика Вашингтона изградња стабилне Европе заједно са СССР-ом. 

Председник Француске Франсоа Митеран је истог месеца Горбачову рекао да је он лично за постепено укидање војних блокова, те да Запад мора да испоштује безбедносне услове Москве. По завршетку састанка, Митеран је у писму Бушу написао да Горбачову треба детаљно навести гаранције које може да очекује.

На самиту у Вашингтону 31. маја 1990. године, Буш се потрудио да увери Горбачова да Немачка у НАТО-у никада неће бити усмерена против СССР-а.

"Верујте ми, ми не гурамо Немачку ка уједињењу и нисмо ми ти који одређујемо темпо овог процеса. И наравно, ми немамо намеру, чак ни у мислима, да на било који начин наудимо Совјетском Савезу", рекао је Буш.

Након тог самита, британска премијерка Маргарет Тачер је током разговора са Горбачовим у Лондону 8. јуна изјавила да Запад мора да пронађе начине да убеди Совјетски Савез да ће његова безбедност бити осигурана. 

Следећег месеца, након лондонског самита усвојена је декларација НАТО-а у којој се, између осталог, наводи да земље Варшавског пакта више нису непријатељи Алијансе. Хелмут Кол је ту декларацију искористио као аргумент током разговора са Горбачовим рекавши му: "Знамо шта чека НАТО у будућности, а мислим да сте и ви сада свесни тога".

Два дана касније, у телефонском разговору са Горбачовим, Буш је навео да је НАТО покушао да узме у обзир забринутост Москве на самиту у Москви "доношењем заједничке декларације о ненападању, позивом да дођете у НАТО, договором да отворимо НАТО за редовне дипломатске контакте са вашом владом и владама источноевропских земаља". 

Амерички председник је навео да је након самита у Лондону јасно да је сукоб САД и СССР-а завршен, те да ће две земље заједно изградити постратни поредак.

Последица интензивног уверавања Горбачова, довела је до тога да совјетски лидер пристане на уједињење Немачке у оквиру НАТО-а. Он и већина његових савезника веровали су да је нека верзија заједничког "европског дома" још увек могућа и да ће се развити упоредо са трансформацијом НАТО-а како би довела до инклузивнијег и интегрисанијег европског простора, као и да ће постхладноратовско решење узети у обзир совјетске безбедносне интересе.

Међутим, унутар америчке владе настављени су другачији разговори о односима НАТО-а и Источне Европе, па је тако 25. октобра 1990. године министарство одбране САД предложило да се оставе "отворена врата" за чланство земаља Источне Европе у НАТО-у. Из Стејт департмента су, са друге стране, поручили да ширење није на дневном реду јер није било у интересу Вашингтона да организује "антисовјетску коалицију" која би се протезала до совјетских граница.

И наредне године, у марту 1991, британски премијер Џон Мејџор лично је уверавао Горбачова да Запад не жели јачање НАТО-а, а совјетском министру одбране Дмитрију Јазову је поручио да неће доћи до учлањења источноевропских држава у НАТО.

Када су посланици руског Врховног савета у јулу 1991. године дошли у Брисел како би се састали са генералним секретаром НАТО-а Манфредом Вурнером, први човек Алијансе им је рекао да се не сме дозволити изолација СССР-а од стране европске заједнице. У руским извештајима се додаје и да је Вурнер нагласио да се Савет НАТО-а и он лично противе ширењу Алијансе, као и да 13 од 16 чланица подржава тај став.

Сва та уверавања, споразуми и разговори довели су до тога да Горбачов пристане на све, уверавајући своје грађане да Запад не угрожава безбедност СССР-а, а да се НАТО неће ширити. Међутим, Совјетски Савез се касније распао, а као што је већ познато, до ширења Алијансе је дошло већ крајем исте деценије.