Свет
Европска политичка шизофренија: ЕУ прети судбина Југославије, Либије, Ирака...
Претпоставка да ће Европа увек бити природни и трајни савезник САД дуго је структурирала европску спољну и безбедносну политику. Ипак, ова претпоставка се више не дели у Вашингтону
Америка презире Европу. То је основна порука књигe новинара Ричарда Верлија под насловом "Америка која нас мрзи", преноси сајт "Блик".
Доминантну идеологију Трампове ере, више него било ко други, данас отелотворује потпредседник САД Џеј Ди Венс, преобраћеник у католицизам, који је спреман да поведе крсташки рат против "европског воукизма", кога се гнуша.
Америка то и не крије. Напротив: "Америци је, у најбољем случају, потребна само вазализована, послушна Европа, она која ће јој се повиновати и одрећи се својих "декадентних вредности", пише Верли. Амерички крсташки рат против Европе је већ објављен. Америци није довољно то што нас мрзи, додаје он, "Америка жели да нас потчини".
Верлијева књига почива на мноштву разговора које је писац водио у многим крајевима Америке. Аутор је пропутовао са камером у руци кроз неколико кључних држава САД и прикупио сведочанства многих Американаца о њиховој перцепцији Европе.
Верли примећује да та, нова/стара Америка више нема много тога заједничког са Европом. Она себе не сматра пријатељем, а ни партнером Старог континента, што показује чувена фраза амбасадорке Викторија Нуланд: "Је*** ЕУ", а потврђује "трговински ударац леђа који јој је Трамп задао током 2025. године".
Америка Европу види само као још једног купца својих производа, почев од оружја или нафте. И ништа више.
Трампизам је реганизам на стероидима
То потврђују разговори аутора са такозваним обичним Американцима, од Ајове, где нико није могао да каже ко је био Наполеон, до Илиноиса, где му је механичар рекао да су Европљани "наивчине, неспособне да схвате да се свет мења", све до Мар-а-Ларга, где богате Трампове присталице верују да "Европљани знају само како да завуку руку џеп у Америке", или Западне Вирџиније, у којој се Европа доживљава као "религијски и културни Титаник".
Иначе, Верли никада није делио антиамеричка становишта, раширена у француским инетелектуалним круговима. Он је пре разочарани американофил, неко ко је искрено веровао у америчке наративе. Ипак, сада је присиљен да призна: "Банда предатора, уништитеља, лажова и фанатика стоји на челу водеће светске силе".
Разочарани Верли често понавља речи као што су "фанатизам", "похлепа" или "предаторство". Капитализам је, закључује аутор, очигледно достигао своју крајњу фазу, где је све претворено у робу и где је антиетатизам постао нова религија; држава се сада сматра сувишном, порези "неподношљивим трошком", а прерасподела је постала прљава реч.
Трампизам је само крајњи израз тог "гнушања" према континенту са кога су потекли и сами Американци. Трампизам је "реганизам на стероидима", закључује Верли.
Европа угрожава западну цивилизацију
То је јасно дефинисано у новој америчкој Стратегији националне безбедности (НСБ). Проблем је, међутим, у томе, примећује социолог Рикардо Мартинс на сајту "Њу истерн аутлук", што Брисел види себе као лојалног савезника, а ова неусклађеност између америчке стратегије и самоперцепције Европе претвара транатлантске односе у веома опасну илузију.
Претпоставка да ће Европа увек бити природни и трајни савезник САД дуго је структурирала европску спољну и безбедносну политику. Ипак, ова претпоставка се више не дели у Вашингтону, тврди Свен Бископ из познатог бриселског тинк-тенка Института Егмонт. Током Трамповог другог председништва, она је експлицитно артикулисана од стране истакнутих америчких политичких личности, попут Џеј Ди Венса или Марка Рубија, који су у Европи препознали "проблематичан, опадајући и политички сумњив регион".
Једном речју: Европа више није стуб америчког глобалног лидерства. Она је постала регион чија унутрашња политичка и друштвена динамика угрожава саму "западну цивилизацију".
Одбијање Европске уније да призна ову реалност створило је дубоко шизофрени однос, тврди Мартинс: Европа наставља да говори о трансатланском савезу, док САД доживљавају ЕУ као простор чија је аутономија крајње непожељна. Европско порицање ове реалности убрзава геполитичку маргинализацију ЕУ.
Овај тренутак обележава то што се ово непријатељство преселило из реторике у доктрину, сматра Мартинс. Као што се изричито тврди у НСБ, промене у овом "политички проблематичном региону" треба подстицати споља.
Време је да Европа напусти НАТО
Наравно, како примећује Мартинс, ерозија Северноатлантског савеза није почела са Трампом. НАТО је одувек био савез који је омогућавао америчку доминацију над Европом. Према америчком стратегу Збигњеву Бжежинском, НАТО је функционисао првенствено као инструмент стратешког утицаја САД на Европу.
САД су само реторички подржавале "европске интреграције", само док нису доводиле у питање амерички примат. Трампова Америка је, примећује овај социолог, само напустила претварање да ова асиметрија служи неком заједничком пројекту. НАТО никад није био "заједница једнаких". Одсуство САД са кључних министарских састанака НАТО-а у децембру 2025. године то доказује: од Европе се очекује да делује, али не и да има свој глас.
ЕУ, упркос свему, примећује Мартинс, наставља да инсистира на "фикцији савеза", о чему сведоче изјаве Каје Калас да "САД остају најближи савезник Европе", које само показују да Европа остаје политички зависна од САД, што за сада омогућава европским институцијама да избегну суочавање са импликацијама америчког повлачења, а да, притом, очувају постојеће структуре моћи унутар ЕУ.
Резултат је политичка шизофренија. ЕУ се претворила у порицање Европе као независног политичког идентитета. Односно: што више Америке, све је мање Европе.
Како закључује Мартинс, уколико Европа не прогласи своју независност од САД и не поврати свој војно-стратешки и политички суверенитет, Стари континент ће доживети исту судбину као Југославија, Либија и Ирак, које су, наводно, биле жртве борбе САД против "антидемократских режима".
Времена су се променила откако је Северноатлантски споразум потписан у Вашингтону 4. априла 1949. године, пише британски новинар Ијан Прауд за сајт "Фондација стратешке културе". Односно, време је да Европа напусти своје илузије о "трансатлантским односима".
Најгори исход након завршетка рата у Украјини био би спуштање нове гвоздене завесе, каже овај новинар, при чему би Европа и Украјина наставиле да воде своју антируску политику, која је изазвала рат у Украјини, а овај рат се, наравно, могао избећи.
Live
