Свет
Када политика умеша прсте у олимпијски спорт: Док је Русије, Запад неће желети мир
У античкој Грчкој, примирје су поштовали зараћени градови-државе, омогућавајући спортистима и гледаоцима да безбедно путују у Олимпију на такмичења и церемоније од врхунског спортског и духовног значаја
Зимске олимпијске игре у Милану и Кортини почињу за неколико дана и, да је испоштована традиција, сукоб између Русије и Украјине би био прекинут, барем током трајања такмичења.
Уједињене нације и организатори позвали су на седмонедељни прекид ватре не само у Украјини, него широм света – као што то чине сваке две године током одржавања Олимпијских игара – било летњих, било зимских.
Апелу су се прикључиле бројне владе и хуманитарне организације, чак је и папа Лав Четрнаести истакао да ОИ носе "моћну поруку братства" и да ће они који "заузимају положаје власти предузети конкретне кораке овом приликом ка деескалацији и дијалогу".
Олимпијске игре су обновљене у свом модерном облику 1896. године. Концепт примирја током Игара оживео је скоро пун век касније – 1994. године, док је рат беснео кроз бившу Југославију.
Прво модерно олимпијско примирје, током Зимских игара 1994. у Лилехамеру, у Норвешкој, изазвало је једнодневну паузу у борбама у Сарајеву, омогућавајући конвојима помоћи да доставе храну и лекове становницима.
У Сиднеју, шест година касније, Северна и Јужна Кореја заједно су марширале на церемонији отварања.
Предложени временски оквир, овога пута, требало је да почне недељу дана пре отварања ЗОИ (петак, 30. јануар) и трајао би недељу дана након затварања Параолимпијских игара (22. март). Овакав предлог подржан је у резолуцији Генералне скупштине УН.
Примирје током игара? Питајте Владимира Зеленског
Генерална скупштина УН традиционално усваја резолуцију којом се зараћене стране позивају на глобално примирје током Игара. Ти предлози немају механизме за спровођење, а стране укључене у сукобе их по правилу игноришу.
"Мислим да су Олимпијске игре одличан тренутак да симболизују мир, да симболизују поштовање међународног права и да симболизују међународну сарадњу", рекао је генерални секретар УН Антонио Гутереш.
Кирсти Ковентри, вишеструка олимпијска шампионка у пливању, која је прошле године постала прва жена на челу Међународног олимпијског комитета, обратила се Генералној скупштини на последњем гласању у новембру.
Гледање мирног такмичења, рекла је, инспирисало ју је да започне своје путовање ка златној медаљи као млада девојчица у Зимбабвеу.
"Чак и у овим мрачним временима подела, могуће је славити нашу заједничку човечност и инспирисати наду у бољу будућност", рекла је Ковентри.
"Спорт, а посебно Олимпијске игре, могу бити редак простор где се људи сусрећу не као противници, већ као људска бића. Зато је олимпијско примирје толико важно."
Међутим, ни овога пута оно није испоштовано, а како истиче АП, ниједан од 17 активних сукоба није прекинут.
Сукоб у Украјини је настављен, што и не чуди, када се погледа ситуација од пре две године и Олимпијских игара у Паризу. Тада је вођа кијевског режима Владимир Зеленски одбацио је идеју о "примирју" са Русијом, директно се сукобивши са једним од највећих европских партнера – Емануелом Макроном.
Председник Француске је тада предложио прекид ватре, али Зеленски, упркос намери руске стране да идеју испоштује, није желео ни да чује.
"Прекид ватре не би спречио да Руси пребаце ближе војну опрему, а да потом наставе офанзиву. Мени то звучи као неодржива идеја", изјавио је Зеленски својевремено.
Он је додао да би примирје "ишло наруку непријатељу".
"Замислимо на тренутак да дође до прекида ватре. Пре свега, не верујемо (руском председнику Владимиру) Путину. Друго, он неће повући своје трупе. Треће, ко гарантује да Русија неће искористити прилику да доведе своје трупе на нашу територију", навео је тада.
Олимпијске игре као место сусрета... Или можда не?
Западу то очигледно не смета, али посебан проблем има са почетком Специјалне војне операције у Украјини, која је стартовала 24. фебруара 2022. године, четири дана пошто је завршено такмичење на ЗОИ у Пекингу, пошто ни у једном тексту не пропуштају да спомену наводно кршење праксе примирја.
А и како да им смета, када је споменута госпођа Ковентри, јасно ставила до знања да руски спортисти неће имати право да представљају своју земљу у Милану и Кортини, чак и у случају окончања сукоба.
"Учешће Руса уколико се постигне мировни споразум између Русије и Украјине? У овој фази ништа не би променило већ донету одлуку. Они ће се такмичити као неутрални спортисти у индивидуалним такмичењима", истакла је нова председница МОК-а.
Њене речи имају посебну тежину не само због функције коју обавља, него и због што би требало да представља прекретницу у односу спортских организација према руском спорту. То је чак и напоменуо и министар спорта Руске Федерације Михаил Дегтарјов, али и сам Путин.
"Уверен сам да ће ваше искуство и ваше интересовање за истинско промовисање племенитих олимпијских идеала допринети успеху ове веома одговорне функције", написао је Путин у писму које је објавио Кремљ.
Шест месеци касније стигла је изјава која све то поништава – толико о Олимпијским играма као месту сусрета.
Али Међународни олимпијски комитет треба посматрати као вука који можда длаку мења, али ћуд никада. Увек ће бити они који су повлашћени и они који то нису. Нажалост, у ту групу, осим Русије, спада и Србија.
Југославија као жртва политичких одлука
Сви се добро сећамо забране учешћа југословенских спортиста на Олимпијским играма у Барселони 1992. године – један од најдраматичнијих и најсложенијих момената у историји олимпизма на простору бивше државе.
Тада су спортисти постали колатерална штета међународне политике, без личне кривице и без могућности да утичу на одлуке којима су директно погођени.
Иако формално није била реч о класичној забрани, последице донетих одлука имале су исти ефекат – Југославија није смела да наступи као држава, а читави тимови остали су без права учешћа.
Због политичких околности на овим просторима, Савет безбедности Уједињених нација је 30. маја 1992. године усвојио Резолуцију 757, којом су СР Југославији уведене свеобухватне међународне санкције. Санкције су обухватале и спорт, са јасном препоруком да се југословенским екипама и спортистима забрани учешће на међународним такмичењима.
Иако МОК формално није орган Уједињених нација, пракса олимпијског покрета налаже поштовање резолуција УН. Тиме је отворен пут за једну од најтежих одлука у историји модерних олимпијских игара.
Одлука о статусу Југославије донета је непосредно пред почетак Игара. МОК се нашао у специфичној ситуацији – с једне стране стајала је Резолуција 757, а с друге олимпијски принципи који наглашавају индивидуална права спортиста.
Запад је опет пронашао "компромисно" решење – Југославији је забрањено да учествује као држава, није дозвољена ни употреба имена земље, државне заставе и химне, тимски спортови су у потпуности искључени, док су се они у индивидуалним спортовима такмичили као "независни олимпијски учесници".
Одлука је била преседан – ретко виђен покушај да се балансира између политичке реалности и олимпијских идеала, али са изразито ограниченим дометом.
Свакако највећи ударац претрпеле су југословенске репрезентације – кошаркаши су били европски и светски шампиони у том тренутку и готово извесно конкуренти за најсјајније одличје, као и ватерполисти, који традиционално доминирају на сваком такмичењу.
Овим екипама није остављена никаква могућност алтернативног наступа јер концепт "независних учесника" не важи за тимске спортове.
С друге стране, појединци су стављени пред тежак избор – наступити без националних обележја или одустати од највеће спортске сцене. На крају је мали број спортиста, тачније њих 58, одлучио да ипак наступи у шпанском граду.
Југословенски спортисти су током Игара били смештени одвојено од националних тимова, без јасне логистичке подршке савеза. Иако су формално имали статус олимпијских учесника, њихова свакодневица била је знатно тежа у односу на остале делегације.
У таквим условима, Јасна Шекарић је освојила сребро (ваздушна пушка) и бронзу (спортски пиштољ), а Стеван Плетикосић такође бронзану медаљу.
Барселона ће остати запамћена по томе што су југословенски спортисти постали жртве политичког контекста, а оваква одлука један о најснажнијих симбола односа спорта и политике у савременој историји.
Русија – од потпуне изолације до најстрожих санкција у савременом спорту
Учешће руских, односно совјетских спортиста на олимпијским играма, обележена је не само периодима доминације и спортског престижа, већ и дугим фазама изолације, забрана и ограничења без преседана у модерном олимпијском покрету.
За разлику од већине других спортских сила, Русија и њени претходни државни облици (Царска Русија и Совјетски Савез) више пута су били потпуно или делимично искључивани са највеће спортске смотре, из различитих разлога – политичких, идеолошких и, у савременој ери, дисциплинских.
Овај континуитет прекида чини руски случај јединственим у историји олимпизма и јасно одговара на питање о мешању политике у спорт.
Царска Русија није била стални учесник првих модерних Олимпијских игара у Атини 1896. године, а онда је уследио и први случај фактичке забране.
После Октобарске револуције 1917. и успостављања совјетске власти, Русија се нашла у потпуној међународној изолацији. То се директно одразило и на олимпијски спорт.
Совјетска Русија није била позвана на Олимпијске игре у Антверпену (1920). Разлози су били вишеструки – непризнавање нове власти, страх западних земаља од ширења комунизма, политичка нестабилност, наводни грађански рат…
Четири године касније у Паризу ситуација се није променила – новонастала држава и даље није била део међународног олимпијског система и поново је остала ван Игара, све до 1952. и Хелсинкија. Повратак је био спектакуларан – СССР је одмах постао једна од водећих спортских сила света.
Током наредних деценија Совјети су редовно освајали огроман број медаља и олимпијски спорт постао је важан инструмент државног престижа и међународног надметања са Западом, пре свега са Сједињеним Америчким Државама.
У овом периоду није било формалних забрана учешћа, али је олимпијски спорт био дубоко политизован.
Онда је дошла 1984. година и бојкот Олимпијских игара у Лос Анђелесу. Одлука је била директан одговор на амерички бојкот Игара у Москви 1980. године, након совјетске интервенције у Авганистану.
Најдраматичнији период у историји руског олимпијског спорта започео је средином друге деценије 21. века.
Истрага Светске антидопинг агенције (ВАДА) утврдила је постојање државног система манипулације допинг контролама, што је довело до низа санкција без преседана.
У Рију (2016) руским атлетичарима је забрањено учешће у целини, док су спортисти из других дисциплина могли да наступе само након индивидуалних провера и под строгим условима.
Примера ради, ти строги услови не важе за спортисте из САД, пошто за њих држава може да гарантује, a познат је и случај када је Америчка антидопинг агенција (УСАДА) признала је да је заташкала случаје допинга у својим редовима, у периоду од 2011. до 2014. године.
Такође, професионалне америчке лиге (НБА, НФЛ, МЛБ, НХЛ) имају сопствена правила и интерне програме тестирања, који су резултат колективног преговарања између власника лига и играча путем синдиката.
Две године касније у Пјонгчангу, Русији је забрањен наступ као држави. Спортисти су могли да учествују искључиво под називом "олимпијски спортисти из Русије", без заставе и химне.
Санкције су продужене и у Токију 2021. године, а потом и појачане од почетка Специјалне војне операције у Украјини.
Кроз више од једног века олимпијског надметања, руски спортисти су пролазили пут од потпуне изолације, преко глобалне доминације, до најстрожих санкција у савременом спорту.
Ниједна друга спортска нација није у толикој мери искусила све облике забрана – од политичких и идеолошких, до дисциплинских и институционалних.
Историја руског учешћа на Олимпијским играма јасно показује да спорт, упркос идеалима олимпизма, никада није био потпуно одвојен од глобалних политичких и друштвених процеса.
Live
