Свет
Либералне заблуде које су изазвале Русију: Зашто је украјинска криза кривица Запада
Угледни амерички академик и професор Универзитета у Чикагу, Џон Џ. Миршајмер, навија за своју земљу, али интелектуално поштено уважава чињенице у вези са сукобом у Украјини
Према доминантном мишљењу на Западу, украјинска криза се може скоро искључиво приписати Русији. Аргумент иде овако: руски председник Владимир Путин "анектирао" је Крим због дугогодишње жеље да оживи Совјетски Савез, а можда ће на крају настојати да "освоји" и остатак Украјине, као и друге земље у Источној Европи. У складу са овом тезом Запада, свргавање украјинског председника Виктора Јануковича у фебруару 2014. године било је само изговор за Путинову одлуку да нареди руским снагама да заузму део Украјине, пише амерички професор и академик Џон Џ. Миршајмер.
Међутим, наглашава он, "ова прича је нетачна: Сједињене Државе и њихови европски савезници деле већину одговорности за кризу".
"Основни узрок проблема је проширење НАТО-а, централни елемент шире стратегије која има за циљ измештање Украјине из руске орбите и интеграцију у Запад. Истовремено, проширење Европске уније ка истоку и подршка Запада покрету за демократију у Украјини – почевши од наранџасте револуције 2004. године – били су такође критични фактори. Од средине 1990-их, руски лидери упорно се противе проширењу НАТО-а, а последњих година јасно су ставили до знања да неће мирно посматрати претварање свог стратегијски важног суседа у западни бастион. За Путина, незаконито свргавање демократски изабраног и проруски оријентисаног председника Украјине – што је исправно означио као пуч – било је последња кап у чаши", наводи Миршајмер.
"Путинова реакција није требало да буде изненађење"
Миршајмер је један од америчких интелектуалаца, попут професора Џефрија Сакса, који објективним научним чињеницама дају предност у односу на свако политичко уверење. Амерички патриота, али са израженим интелектуалним поштењем.
Уосталом, Миршајмер у свом чланку, чији је наслов употребљен и у овом тексту ("Зашто је украјинска криза кривица Запада"), каже: "Путинова реакција није требало да буде изненађење. Уосталом, Запад се кретао у двориште Русије и угрожавао њене кључне стратешке интересе, што је Путин више пута наглашавао. Елите у Сједињеним Државама и Европи су се изненадиле само зато што се руководе погрешним поимањем међународне политике. Оне имају тенденцију да верују како логика реализма има мало значаја у 21. веку и да се Европа може одржати цела и слободна на основу либералних принципа као што су владавина права, економска међузависност и демократија."
Претварање Украјине у бастион Запада била је грешка
Због тога, Миршајмер даје и неку врсту дијагнозе украјинске кризе: "Али, ова велика стратегија није успела у Украјини. Криза тамо показује да реалполитика и даље има значај — и државе које је игноришу то чине на своју штету. Лидери Сједињених Држава и Европе направили су грешку покушавајући да претворе Украјину у западни бастион на руској граници. Сада када су последице постале очигледне, било би још већа грешка наставити ову погрешно замишљену политику."
Он у свом тексту даје опширну представку онога што се догађало у Европи крајем прошлог века, односно након пада Берлинског зида и констатује да су амерички лидери желели да задрже НАТО у Европи да би лакше контролисали уједињену Немачку, а да су руски били против ширења НАТО-а, претпостављајући да западне колеге разумеју њихову забринутост са тим у вези.
Клинтон је променио односе
То се, наводи Миршајмер, променило тек доласком Била Клинтона, ког ових дана, у Епстиновим документима, видимо у још једној од његових мрачних улога.
"Први круг проширења догодио се 1999. године и укључио је Чешку Републику, Мађарску и Пољску. Други круг је уследио 2004; укључивао је Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Румунију, Словачку и Словенију. Москва се од самог почетка жестоко жалила. Током НАТО-овог бомбардовања босанских Срба 1995. године, на пример, руски председник Борис Јељцин је рекао: 'Ово је први знак онога што би се могло догодити када НАТО дође право до граница Руске Федерације… Пламен рата могао би захватити целу Европу.' Међутим, Руси су у то време били превише слаби да зауставе кретање НАТО-а ка истоку, које, у сваком случају, није изгледало као велика претња, јер ниједан од нових чланова није делио границу са Русијом, осим малих балтичких земаља. Затим је НАТО почео да гледа још даље на исток. На самиту у Букурешту у априлу 2008, Алијанса је разматрала пријем Грузије и Украјине. Администрација Џорџа В. Буша подржала је ту идеју, али Француска и Немачка су се противиле из страха да би то превише разгневило Русију. На крају, чланови НАТО-а постигли су компромис: Алијанса није започела формални процес који води ка чланству, али је издала саопштење подржавајући тежње Грузије и Украјине и храбро изјавила: Ове земље ће постати чланице НАТО-а."
Као што се види из Миршајмерових навода, украјинска криза има своју дубоку генезу која се тиче Срба и Србије, као политичке и историјске константе која је увек ослоњена на Русију и са којом Запад више од два века рачуна.
Москва је на време упозоравала...
"Москва, међутим, није видела (тај) резултат као значајан компромис. Александар Грушко, тадашњи заменик руског министра спољних послова, рекао је: Чланство Грузије и Украјине у Алијанси је огромна стратешка грешка која би имала најозбиљније последице за паневропску безбедност."
Путин је тврдио да би пријем те две земље у НАТО представљао директну претњу Русији. Једне руске новине су известиле да је Путин, док је разговарао са Бушем, веома јасно наговестио да ако се Украјина прихвати у НАТО, она ће престати да постоји. Ситуација са Грузијом у августу 2008. требало је да разјасни све преостале сумње у Путинову одлучност да спречи Грузију и Украјину да уђу у НАТО, истиче Миршајмер.
Американци су подржали пуч у Кијеву
"Тројни пакет политике Запада – проширење НАТО-а, ширење ЕУ и промоција демократије – додатно је подгрејао ватру која је чекала да се разгоре. Искра је дошла у новембру 2013. године, када је Јанукович одбацио велики економски споразум који је преговарао са ЕУ и одлучио да прихвати руску контрапонуду од 15 милијарди долара. Та одлука изазвала је демонстрације против владе које су ескалирале током наредна три месеца и које су до средине фебруара довеле до смрти око стотину демонстраната. Западни изасланици хитно су отпутовали у Кијев да реше кризу. Дана 21. фебруара, влада и опозиција постигли су споразум који је Јануковичу омогућио да остане на власти до одржавања нових избора. Међутим, споразум је одмах пао у воду, а Јанукович је следећег дана побегао у Русију. Нова влада у Кијеву била је у потпуности прозападна и антируска, а у њеном саставу било је четворо високопозиционираних чланова који су легитимно могли бити означени као неофашисти", наводи амерички академик.
Миршајмер нимало не сумња у америчку умешаност у пуч изведен 2014. године на Мајдану у Кијеву.
"Иако пуни обим америчког учешћа још није у потпуности откривен, јасно је да је Вашингтон подржао пуч. Викторија Нуланд и републикански сенатор Џон Мекејн учествовали су у демонстрацијама против владе, а Џефри Пајат, амерички амбасадор у Украјини, прогласио је након свргавања Јануковича да је то дан за историјске књиге. Како је открио један процурили телефонски разговор, Нуланд је заговарала смену режима и желела је да украјински политичар Арсениј Јаценјук постане премијер у новој влади, што се и догодило. Није ни чудо што Руси свих уверења мисле да је Запад играо улогу у свргавању Јануковича", констатује Миршајмер.
Путонове акције лако је разумети...
Он у једном пасусу и појашњава разлоге руске реакције на амбицију ширења, пре свега, НАТО пакта на исток.
"Путинове акције лако је разумети. Огромна равничарска територија коју су прешле Наполеонова Француска, империјална Немачка и нацистичка Немачка да би удариле на саму Русију, чини Украјину државом-путањом од огромног стратешког значаја за Русију. Ниједан руски лидер не би толерисао да се војни савез који је до недавно био смртни непријатељ Москве помера у Украјину. Такође, ниједан руски лидер не би мирно посматрао како Запад помаже постављање владе која је одлучна да интегрише Украјину у Запад", навео је Миршајмер.
Реалисти нису подржавали ширење НАТО-а
Премна Миршајмеровим речима, већина реалиста у америчкој политици, како их он назива, сматрала је да НАТО не треба да се шири ка руским границама.
Русија крајем прошлог века није била у сјајном стању, па су "реалисти" имали амбицију да таква и остане. "С друге стране, већина либерала је подржавала проширење, укључујући многе кључне чланове Клинтонове администрације. Они су веровали да је крај Хладног рата темељно трансформисао међународну политику и да је нови, постнационални поредак заменио реалистичку логику која је некада владала Европом...", наводи Миршајмер.
Украјина и Куба
Миршајмер истиче и чињеницу коју медији главног тока на Западу још увек пренебрегавају: "Такође се често чује тврдња да Украјина има право да одлучи са ким жели да се удружи и да Руси немају право да спрече Кијев да се придружи Западу. Ово је опасан начин размишљања о спољној политици за Украјину."
"Тужна истина је да моћ често одређује правду када је реч о политици великих сила. Апстрактна права, као што је право на самоопредељење, углавном немају значај када моћне државе улазе у сукоб са слабим државама. Да ли је Куба имала право да током Хладног рата формира војни савез са Совјетским Савезом? Сједињене Државе сигурно нису тако мислиле, а Руси на исти начин гледају на Украјину која се придружује Западу. У интересу Украјине је да разуме ове чињенице живота и да буде опрезна у односу на свог моћнијег суседа", навео је он.
Миршајмер је у научним круговима познат по развоју неореалистичке (или структурно реалистичке) теорије офанзивног реализма, која описује интеракцију између великих сила као превасходно вођену рационалном тежњом ка постизању регионалне хегемоније у анархичном међународном систему. Његови чланци посвећени Русији и Украјини, односно утицају Колективног запада и САД на сукоб у Украјини, доступни су овде.
Live
