Свет
Од Буша старијег до Трампа: Ризици, лекције и наслеђе америчког мешања на Блиском истоку
Иако постоје сличности са ратовима против Ирака, ирански сукоб може се показати као најопаснији до сада
Рат у Ирану је трећи Заливски рат откако су Сједињене Државе преузеле улогу доминантне силе и утицаја на Блиском истоку. И вероватно је најопаснији од свих.
Разарање и хаос који се шире регионом потврђују статус Блиског истока као водеће светске фабрике криза, али такође постављају питања о томе како и зашто амерички председници тако често изјављују да се више неће мешати у регион, само да би поново били намамљени.
Од Другог светског рата, САД су кренуле да свргавају владе на Блиском истоку у просеку једном у деценији, и скоро сваки пут су остављале земљу, и САД, у горем положају јер су се на крају појавиле неочекиване последице, пише "Гардијан".
Док Доналд Трамп предузима још једну промену режима – овог пута у Ирану, земљи од 90 милиона становника – црне слутње се роје. Временски оквири се већ продужавају, а нервоза расте из дана у дан јер се Трамп коцка судбином земље о којој готово ништа не зна.
Први Заливски рат
Први Заливски рат, 1990-91, бар је био ограниченог обима, сврхе и трајања. Када је Садам Хусеин извршио инвазију на Кувајт, Џорџ Х. В. Буш је релативно лако потиснуо снаге ирачког лидера, задржавши подршку шире арапске коалиције делом зато што је спречио Израел да се не умеша. Буш је испоштовао мандат Савета безбедности УН да ослободи Кувајт, али не и да изврши инвазију на Ирак чиме је копнена кампања трајала само 100 сати.
Тај рат је, ипак, оставио наслеђе. Курди и шиитски муслимани на тежи начин су схватили да су их САД искористиле, будући да су били охрабрени да устану против Садама Хусеина и "узму ствар у своје руке", само да би открили да је Буш стајао по страни и пуштао да их убијају.
Друго, рат је довео пола милиона америчких војника на Блиски исток и, како Марк Линч пише у својој књизи "Рушење региона", те трупе "симболично никада нису отишле кући, већ су се преселиле у архипелаг америчких база преко Залива, Леванта и јужне Турске, осмишљених да спроведу двоструко обуздавање и Ирака и Ирана".
Те базе, које је сада напао Иран, постале су "инфраструктурна основа америчког примата".
Други Заливски рат
У другом Заливском рату, познатом као рат у Ираку, од 2003. до 2011. године, Џорџ В. Буш је одлучио да Садам Хусеин мора да оде због наводног поседовања оружја за масовно уништење.
То је значило да су САД барем имале препознатљив ратни циљ, иако заснован на огромном обавештајном пропусту за који нико није преузео кривицу.
Без обзира да ли је Вашингтон кренуо у рат на основу лажи или погрешног схватања, кренуо је не знајући довољно о земљи коју је нападао или о снагама које ће ослободити када се Садамова владавина оконча.
Оптимизам у вези са последицама рата био је толико дубок јер је жеља за ратом била толико дубока. У сведочењу пред Конгресом, тадашњи заменик министра одбране Пол Волфовиц, рекао је члановима Одбора за оружане снаге Представничког дома у фебруару 2003. да су Ирачани "23 милиона најобразованијих људи у арапском свету који ће нас дочекати као ослободиоце... Идеја да ћемо зарадити још непријатеља уласком и решавањем онога што сваки Арапин зна да је један од најгорих тирана... је једноставно бесмислица."
Волфовиц је одбацио поређења са Балканом и рекао да Ирак нема евиденцију о "етничким милицијама које се међусобно боре", тако да велике послератне мировне снаге неће бити потребне. Такође је био уверен да ће слободни Ирачани одбацити исламистички екстремизам или теократску владавину. Признао је да је своје аргументе делимично заснивао на личним контактима.
Још један заговорник рата био је тадашњи израелски опозициони лидер Бенјамин Нетанјаху. "Ако уклоните Садама, гарантујем вам да ће то имати огромне позитивне последице широм региона. И мислим да ће људи који седе одмах поред у Ирану, млади људи и многи други, рећи да је време таквих режима, таквих деспота, прошло", рекао је. Догодило се супротно. Иран је постао јачи, укључујући и унутар Ирака.
Недавно је Џон Соерс, бивши шеф МИ6 и специјални представник Велике Британије у Багдаду 2003. године, описао последице инвазије као "тотални хаос".
"Није било правог планирања последица", рекао је и додао: "Американци су седели згрчени у својим тенковима и оклопним возилима са рефлектујућим наочарима за сунце и тешким шлемовима, без икаквог ангажовања са ирачким народом. Само су претпоставили да ће, када америчке снаге свргну Садама, ирачки изгнаници доћи, преузети власт и све ће бити супер. Па, испоставило се да је потпуно другачије од тога."
Ипак, упечатљив аспект дебате пре рата у Ираку био је обим у којем је она уопште постојала. Поређења ради, у припреми за напад на Иран, Трампова администрација је предност дала обмани и фактору изненађења.
У фебруару 2003. године, амерички министар одбране Колин Пауел, сматрао је да је потребно да оде у УН како би направио једночасовну мултимедијалну презентацију која приказује камионе и вагоне возова који наводно "служе као мобилни производни објекти за биолошке агенсе у Ираку". Касније се испоставило да су ови подаци лаж, али их је Пауел представио како би се добила глобална подршка за инвазију.
Сада, насупрот томе, ходници Савета безбедности УН су тихи или испуњени Меланијом Трамп која држи предавања свету о правима детета у ратно време, док Министарство одбране истовремено истражује да ли су САД одговорне за бомбардовање основне школе за девојчице на југу Ирана, у којем је погинуло више десетина деце.
Године 2002, многи званичници Стејт департмента упозорили су на вероватну цену и дужину окупације, као и на могућност да ће корист имати Иран и шиити у Ираку. Били су у праву. Процене се разликују, али рат је вероватно коштао САД 2 билиона долара, изнедрио терористичку организацију Исламска држава и довео до смрти од 150.000 до милион људи, према различитим проценама.
Инсистирање Тонија Блера да инвазију треба пратити новим потезом по палестинском питању није уродило плодом, остављајући питање по страни до 2023. године.
Садашњи Заливски рат
Премотајмо унапред до Трампове операције "Епски бес" и, у поређењу са 2002. годином, све што имамо је епска конфузија. У низу интервјуа, изјава и телефонских позива, Трамп и његов тим су понудили сумануто контрадикторна оправдања за рат. Мало шта од тога иде даље од тврдњи у стилу "Топ Гана".
"Луди режими попут Ирана, окренути пророчким исламским заблудама, не могу имати нуклеарно оружје", рекао је министар рата Пит Хегсет.
Иран је био близу тога да има интерконтиненталну балистичку ракету која би могла да погоди Америку, тврдио је други званичник администрације.
Стив Виткоф, Трампов међународни изасланик за све намене, рекао је да је Иран удаљен недељу дана од тога да има материјал за производњу бомби индустријског квалитета.
Потпредседник Џеј Ди Венс рекао је да нуклеарни преговори са Ираном нису прошли тест мириса, тврдећи да Иран гради постројења 20 метара под земљом и обогаћује уранијум до 60 посто чистоће. Као резултат тога, нуклеарна постројења која су "уништена" у нападима прошлог јуна морала су поново бити уништена.
Сам Трамп је често говорио о "терористичкој" природи режима која сеже 40 година уназад и о промени ситог.
Ипак, државни секретар Марко Рубио представио је најневероватније образложење. "Знали смо да ће бити израелске акције. Знали смо да ће то изазвати напад на америчке снаге и знали смо да ћемо, ако не кренемо превентивно на њих пре него што покрену те нападе, претрпети веће жртве", рекао је новинарима.
Изгледа да нико у Белој кући није помислио да би алтернативно решење за овај ризик могло бити да се каже Израелу да не напада Иран. Људи поново питају: "Ко је овде проклета суперсила?" – питање које је поставио Бил Клинтон 1996. године након тешког првог сусрета са Нетанјахуом.
Део проблема може бити зато што израелски и амерички политички циљеви нису у потпуности усклађени.
Страх од ирачке кризе наводи Трампа да каже да тражи неухватљиви ирански еквивалент особе која је заменила Николаса Мадура на месту лидера у Венецуели, Делси Родригез, фигуру која, иако укорењена у режиму, може прагматично да усмери политику ка очекивањима Вашингтона.
Проблем је што таквих кандидата у Ирану нема. Сам Трамп је признао да је "већина људи које су имали на уму мртва."
Понекад, међутим, Трамп не звучи као човек који само жели да "разнесе крвава врата" у Ирану; он жели да изазове потпуни колапс зграде и спреман је да отвори Пандорину кутију тражећи од иранских курдских побуњеника да му помогну у томе.
Ако се Иран распадне, земља ће се фрагментисати на неколико различитих делова где би се појавиле локалне администрације, често на етничкој основи.
Огромна већина иранских природних ресурса – нафта, гас и главни извори воде – налазе се ван централне висоравни, у подручјима са неперсијским заједницама и значајним сунитским муслиманским становништвом.
Насупрот томе, шиитско-персијска већина је концентрисана на централној висоравни, сушном региону ограниченом на западу планинама Загрос, на северу планинским венцем Алборз, а на истоку централном пустињом Ирана.
Паралеле између Заливских ратова нису савршене. Израел није био покретачка снага каква јесте у овом сукобу, а вероватноћа сунитско-шиитског раскола је мања. Западне копнене трупе нису укључене.
Али опасност је у томе што је ово био амерички пројекат круто усмерен на уништење претње коју представља Иран. Весници шока и страха мало знају о снагама које би могле да се појаве из уништене Исламске републике.
На путу за Багдад 2003. године, командант америчких снага, генерал Дејвид Петреус, поставио је чувено питање: "Реците ми како се ово завршава?" Оно је и даље релевантно сада.
Live
