Сукоб на Блиском истоку покреће дубља питања о улози коју ће САД играти у светској политици када се заврши њихов најновији покушај обнављања глобалне доминације.
САД неће нестати из међународних послова. Сценарији америчког колапса припадају царству фантазије. За Русију, Кину, Индију и друге велике силе, право питање није да ли ће САД остати централни актер у глобалној политици, већ како ће се уклопити у међународни поредак који се развија, пише за "Взгљад" Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба.
Рат у Ирану означава важну прекретницу. Он је открио границе америчке моћи у свету који више није вољан или способан да прихвати једнострано вођство. Остаје нејасно колико дуго Иран може да издржи континуирани војни притисак, колики степен помоћи ће добити од спољних партнера и колико дуго је сам Вашингтон спреман да настави операцију која је, изгледа, премашила његова првобитна очекивања.
Међутим, оно што је већ видљиво јесте контрадикторна слика.
Последња камила
Израелско руководство изгледа одлучно да иде напред до краја. Насупрот томе, Доналд Трамп и чланови његове администрације изгледају све збуњенији неочекиваном отпорношћу иранске државе. Истовремено, многи амерички савезници су видљиво забринути због последица сукоба. Можда најважније, рат већ оставља озбиљне последице по глобалну економију.
Ови економски притисци помажу да се објасни зашто круже гласине да Вашингтон можда тихо тражи посреднике способне да отворе дијалог са Техераном.
У овом турбулентном окружењу, Русија је изразила подршку иранском народу и држави, које сматра жртвама ничим изазваног напада. Истовремено, Москва мора да води политику која одговара њеним сопственим стратешким интересима. Као једна од главних светских војних сила, Русија је пре свега забринута за укупни баланс снага у међународном систему и за јединствено место које су САД историјски заузимале у том систему.
Изузетна позиција коју су САД постигле у другој половини двадесетог века није била само резултат огромне надмоћи. Она је такође била производ веома специфичних историјских околности. Западна Европа је била разорена ратом, Кина је била у стању унутрашњих превирања, а совјетска Русија се у великој мери изоловала од остатка света током свог комунистичког експеримента. Ови услови су омогућили САД да преузму лидерску позицију са изузетним самопоуздањем.
Али ово лидерство никада није било резултат класичног империјалног освајања упоредивог са Римским царством или царством Џингис-кана. САД нису победиле своје главне ривале одлучном војном победом. Уместо тога, појавиле су се као најјачи актер у тренутку када су друге силе биле заокупљене решавањем сопствених унутрашњих проблема.
У том смислу, Америка је постала "последња камила" у каравану који се изненада нашао у вођству када су други заостајали.
Нова реалност
Међутим, данас су углавном нестале историјске околности које су омогућиле америчку превласт. Више не постоје објективни разлози зашто би други центри моћи требало да остану по страни. Као резултат тога, САД би на крају могле постати нормалнији учесник у светској политици, а не њена доминантна сила.
Иранска криза илуструје ову промену. Чак и са својим огромним акумулираним богатством и војним капацитетима, САД не могу лако да покоре велику и отпорну државу без ескалације на нуклеарни ниво – опција која остаје незамислива за све стране.
У том смислу, Трампов подухват у Ирану може послужити важној историјској сврси. Он показује свету да су покушаји обнављања ере неоспорне америчке доминације узалудни. Ова лекција није важна само за друге земље; она је такође витална за саме Американце, који се на крају морају помирити са ограничењима своје моћи и дефинисати нову улогу у међународним пословима.
Русија, која учествује у глобалној политици више од три века, добро разуме ова ограничења. Већина других великих сила такође разуме. Само се САД никада нису заиста суочиле са њима.
Из тог разлога, болне лекције које се сада уче могу се на крају показати корисним.
Истовремено, наглашава Бордачев, важно је избегавати апокалиптично размишљање. Идеја да би слабљење америчке доминације неизбежно довело до глобалног хаоса је осмишљена да очува постојећи поредак. Уравнотежени међународни систем је и могућ и, у многим аспектима, пожељан.
Нове конфигурације
Данас се појављују нове конфигурације. Амерички притисак и на Европу и на Кину може ненамерно допринети формирању уравнотеженијег система у којем ниједна сила не доминира над осталима.
Такав исход би у великој мери одговарао интересима Русије.
Међународни поредак који на крају произилази из тренутног периода превирања готово сигурно ће бити разноврснији и сложенији од оног који му је претходио. Ратови и кризе могу пратити ову транзицију, али не би требало да замагле основну трансформацију.
Ако свет прође кроз овај период прилагођавања без катастрофалних сукоба, САД ће остати важан играч у глобалној политици – не зато што свету треба америчко вођство, већ зато што ће друге силе наставити да укључују САД у своје стратешке прорачуне.
У будућем међународном систему, Америка ће и даље бити важна. Само не на начин као што је некада била.