Крсташки рат америчких служби: Смртоносне обмане ЦИА

Операција "Птица ругалица" била је програм великих размера Централне обавештајне агенције (ЦИА), који је започео током првих година Хладног рата. Циљ програма је била манипулација америчким и иностраним медијским организацијама у чисто пропагандне сврхе.

Према ауторки Дебори Дејвис, за операцију "Птица ругалица" регрутовани су водећи амерички новинари у праву пропагандну мрежу. Подршка ЦИА разним групама и асоцијацијама први пут је званично потврђена када је у априлу 1967. објављено да је Национална студентска асоцијација добијала новац од ЦИА.

Истраге конгресног Черчовог комитета 1975. разоткриле су, преко операције "Птица ругалица", разноврсне везе ЦИА са новинарима и разним грађанским групама, у Америци и изван ње.

Покретање ове операције обично се приписује председнику Џону Кенедију. Наводно, њен циљ била је (само) "идентификација извора цурења информација из владе прислушкивањем комуникација новинара".

У ствари, покушаји ЦИА и других америчких обавештајних агенција да утичу на јавно мњење, како у САД, тако и у иностранству, далеко су комплекснији, шири, разгранатији и старији од наведеног датума.

Почетак крсташког похода

Њихов траг се може пратити барем од 1947. године.

Према истраживачу Нејтану Глејзеру, "Кремљ је успоставио Информбиро (Коминформ) у почетку Хладног рата како би координисао активности које су представљале оруђе совјетске спољне политике". Након што је совјетско руководство формирало Информбиро, међународну комунистичку организацију, агенти ЦИА одлучили су да комунистичким групама под његовом контролом супротставе западне групе, укључујући не само изразито антикомунистичке и десничарске, већ и "друге групе широм идеолошког спектра".

Многи од њих нису знали да примају новац од америчке обавештајне агенције, или су то знале само вође. 

Година 1950. означава почетак "Крсташког рата за слободу" - још једне тајне ЦИА операције, чији је циљ био финансирање Радија "Слободна Европа".

"Конгрес за слободу у култури", нови тајни пројекат ЦИА, чија је област деловања била култура, основан је 26. јуна 1950.

Правила по којима делује ЦИА

Године 1967. известан број тајних субвенција које је ЦИА давала удружењима и часописима постао је јаван. Одлука да се агенцији забрани рад у Америци и да се убудуће усмери на иностранство, покренула је дебату у САД о њеним активностима.

Часопис "Тајм" је сажео ову "дилему" на следећи начин: "Да ли је у слободном друштву исправно и мудро, или је можда чак и неопходно, да наводно независне организације добијају тајне субвенције?"

Другим речима, ЦИА је током и после Хладног рата, у Америци и иностранству, покушавала да усмерава и контролише интелектуалце, јавне раднике, новинаре, професоре, студенте и, пре свега, будуће лидере. Агенција је ширила утицај помоћу новца који се углавном исплаћивао тајно, односно поткупљивањем - и то јој је, углавном, полазило за руком.

Како је за "Сатурдеј ивнинг пост" 1967. написао Томас Брејден, тадашњи председник Одбора за образовање Калифорније и, према сопственом признању, агент ЦИА: "Да ли су тајне исплате ЦИА неморалне? Како напори ЦИА да прикупља обавештајне податке било где могу да буду срамотни? Није срамота тражити од неког да уради нешто што би помогло његовој земљи."

"Људи који износе ове оптужбе мора да су наивни, или нешто још горе. А неки се само праве да су наивни", сматрао је Брејден. 

Он је тврдио да је ЦИА деловала у различитим земљама, и то по следећим правилима: "Ограничите новац на износе које приватне организације могу да потроше на прави начин. Користите легитимне, постојеће организације; прикривајте обим америчких интереса; заштитите интегритет организације не захтевајући од ње да подржава сваки аспект званичне америчке политике."

Контаминиране (дез)информације

Како тврди истраживач Хју Вилфорд са Харвардског универзитета, кровна организација ЦИА у области информисања, током 60-тих и 70-тих година, била је "Независна служба за информисање". Она је формирана 1959. године са првобитним циљем да се "млади амерички антикомунисти пошаљу на омладински фестивал у Бечу како би могли ефикасно да дебатују са комунистичким организаторима фестивала бранећи Сједињене Државе од комунистичких критика".

Овакве "одбране" нису биле увек "ефикасне". Политичке противнике требало је ућуткати. Али ширење лажи често изазива нежељене последице и измиче контроли.

Бивши официр ЦИА Ралф Мекги, у књизи "Смртоносне обмане: Мојих 25 година у ЦИА", тврди да је агенција често слала измишљене вести новинама како би ширила идеје које су одговарале њеним циљевима. "Приче које је ЦИА подметала су потом ширене даље, путем других новина и у нешто измењеном облику, или су чак представљане као вест, коју су затим преписивали други новинари."

Како упозорава Мекги, пропагандне лажи, које је подметала ЦИА како би обликовала јавно мњење, имале су и повратно негативно дејство, "контаминирајући" информације које је прикупљала ова агенција. Пример који он наводи, на основу сопственог искуства је "измишљотина ЦИА о пошиљкама оружја које се наводно шаље поморским путем у Вијетнам како би агенција доказала инострану подршку Вијетконгу".

"ЦИА је прикупила тоне оружја из комунистичких земаља из сопствених магацина, утоварила оружје на вијетнамски брод, лажирала ватрени окршај, а затим позвала западне новинаре како би доказала да Северни Вијетнам шаље помоћ Вијетконгу. Причу су преузели други извори информација и маринци су ускоро почели да патролирају вијетнамском обалом како би пресрели наводне кријумчаре оружја."

Другим речима, опасност од успешне пропаганде лежи у томе да онај ко шири дезинформације и сам поверује у сопствене лажи као у истину.

Прикривање или разоткривање?

Године 1973. "Вашингтон стар њуз" известио је да је ЦИА ангажовала више од тридесет Американаца који раде у иностранству као новинари, позивајући се на интерну истрагу агенције коју је наредио њен тадашњи директор Вилијам Колби.

До сличних закључака дошао је и конгресни Черчов комитет 1975, који је закључио да ЦИА "одржава мрежу од неколико стотина појединаца широм света", који обезбеђују обавештајне податке и покушавају да утичу на мишљење коришћењем било отворене, било прикривене пропаганде.

Ови појединци, такође, омогућавају ЦИА директан приступ великом броју иностраних новина и периодичних публикација, бројним службама за штампу и новинским агенцијама, радио и телевизијским станицама, комерцијалним издавачима књига и другим страним медијима.

Што се тиче медија у САД, Черчов комитет је закључио да је око 50 одсто америчких новинара ангажовано од стране ЦИА на овај или онај начин. Од тога, "мање од половине су акредитовани новинари (новинари који раде на основу уговора) од стране америчких медијских организација. Преостале особе су 'неакредитовани' слободни сарадници и представници медија у иностранству. Осим тога, више од десет новинских организација и комерцијалних издавачких кућа у САД делују као амерички агенти у иностранству. Неке од ових организација нису знале да им је ЦИА обезбедила покривање за њихове активности."

Теорија и пракса завере

Новинар Карл Бернстајн, у чланку из октобра 1977. који је објављен у часопису "Ролинг стоун", написао је да је извештај Черчовог комитета заправо прикривао стварне односе ЦИА са медијима. Бернстајн је навео и низ новинара и организација за које су му сами службеници ЦИА, са којима је он водио интервјуе, рекли да раде за ЦИА.

Како је ЦИА одговарала на ове и сличне оптужбе?

У депеши из седишта ЦИА у Ленглију из априла 1967. пише: "Теорије завере су често бацале сумњу на нашу организацију, на пример, лажним тврдњама да је Ли Харви Освалд радио за агенцију. Циљ ове депеше је да пружи материјал за супротстављање и дискредитацију тврдњи теоретичара завере, како би спречила кружење таквих тврдњи у другим земљама."

ЦИА је агентима широм света наложила да "разговарају о проблему публицитета (ЦИА) са пријатељским контактима, посебно политичарима и уредницима" и да "употребе средства за пропаганду како би оповргле нападе критичара".

У ту сврху, додаје се у депеши, "посебно су прикладни прикази књига и кратки чланци."

Нема сумње да је стање данас неупоредиво горе него у доба када су спровођене овакве истраге, попут истраге Черчовог комитета. ЦИА и друге америчке обавештајне службе делују и сада, у САД и иностранству, а њихово деловање и финансирање одавно је ван сваке контроле Конгреса и председника. Операција "Птица ругалица" данас припада историји само зато што су је замениле многе сличне и далеко обимније, обавештајне и пропагандне операције широм света.

Америчке обавештајне службе се и данас бране од критичара оптужујући их да шире "теорије завере". Како је на такве оптужбе, да шири "теорије завере", одговарао амерички писац Гор Видал, који се посебно бавио "америчком државом националне безбедности"? "Ја се не бавим теоријом, ја се бавим праксом завере."