Све империје у тренуцима пропасти следе мање више исти образац. Кључне речи су: новац, експанзија, рат. И новац, такође, труне. Рим је 500 година имао најмоћнију војску на свету. Борио се на три континента. Границе царства су расле. Чинило се да ће експанзија царства трајати бесконачно.
Шта је, за то време, радио Рим?
Смањивао је садржај сребра у својим кованицама. Током 300 година, садржај сребра је пао са 90 посто на свега пет одсто. Иста кованица, исти натпис. Али сребро је нестајало (инфлација). Новац је напросто иструлио. А потом је иструлио и Рим.
Амерички фонд менаџер Реј Далио, који је проучавао историју пада империја, дошао је до истог закључка: "Погледајте светски суперсилу када губи војну и финансијски моћ и када се прекомерно задужује, што доводи до губитка поверења кредитора, губитка статуса резервне валуте и слабљења империјалне валуте у односу на злато."
Ево кратке приче о америчком дугу и постаће вам јасно у каквом стању се данас налази Америка, рекао је Далио. Амерички дуг тренутно, према званичним подацима, износи 39 хиљада милиона долара (незванично је знатно већи). Америчка економија је тешка 32 хиљаде милиона долара.
Замислите да годишње зарађујете 32.000 долара. Али, ваш акумулирани дуг је 39.000 долара. Дуг премашује ваше приходе. Један од свака четири долара иде на камате за стари дуг. Не на нову потрошњу, не на школовање ваше деце, нити на инвестиције, него само на камате.
Тако пропадају империје
Ситуација у Америци је данас управо таква, примећује новинар из Босне Елдар Диздаревић на свом фејсбук профилу. Само камате данас премашују амерички буџет за одбрану. Одавно су премашиле и иначе сразмерно скромни амерички буџет за здравство.
Или, пример Османског царства. Турско царство је владало на три континента, од Јемена до Мађарске, од Алжира до Багдада. Заштита граница трошила је годишње приходе. Новац је 200 година губио вредност. Тадашња валута акча је постала куруш, а затим лира. Свака промена значила је девалвацију. Године 1854, Османско царство је први пут посудило новац од Европе, у фунтама и францима.
Дуг се гомилао, као и камате на дуг. Исход је био предвидљив. Турска се одлучила за рат. Убрзо је уследио распад царства.
Америка се одлучила да уђе у рат са Ираном. Већина људи гледа у Иран, додаје Диздаревић, неки у Кину, неки у Русију, али то је погрешно. Треба нетремице гледати у Америку, у којој је износ дуга већ премашио економију.
Потом, САД имају трупе у 80 земаља, са преко 750 база ("заштита граница"). Једанаест носача авиона плута океанима. То је, како понавља амерички председник Трамп, највећа, најсјајнија војска у целокупној људској историји. Али, није ствар у томе. То је млински камен око врата САД.
Са ратом који је повела против Ирана, сва три главна услова пропасти – дуг, експанзија и рат – су испуњена. Историја нас учи да у том тренутку империје пропадају.
Историја је неумољива
Кина распродаје америчке државне обвезнице и купује злато. Русија се већ решила највећег дела токсичног америчког дуга. Индија је за две године купила 880 тона злата.
И остали повериоци се окрећу од америчког дуга. Светске централне банке – први пут у 30 година – ставиле су злато испред долара. Прочитајте поново: први пут у 30 година. Када се то у историји дешава? Када светска резервна валута иструне. Амерички долар убрзано брзо губи вредност, односно труне.
Рим је у сличној ситуацији ушао у рат, али ипак није могао да заштити своје границе, упркос томе што је располагао највећом армијом на свету. Непобедиве легије су се незадрживо осипале. Османлије су се почеле да се енормно задужују. Америка је 2026. године управо на тој тачки, подсећа Диздаревић. Историја је неумољива.
Америка је тигар од папира
Председник САД данас неуморно, као у дечјој песми, апсурдно скандира: "Ми смо победили". Толико да то већ постаје досадно. Али, при том, заборавља да рат није фудбалска утакмица, а ни партија голфа, пише француски адвокат Режис де Кастелно на сајту "Ву ду дроа".
Ове апсурде, наставља Де Кастелно, свакодневно понавља и "онај космички имбецил који служи као његов 'секретар рата'".
Треба се вратити у стварност, а стварност је, попут историје, такође неумољива. Рат са Ираном је, пише овај аутор, пре свега стратешки пораз за САД (и Израел), јер су се показале неспособним да остваре стратешке циљеве, који су се, узгред, непрекидно мењали од почетка сукоба.
Заправо, за САД то је потпуна катастрофа, при чему, док се полако открива истина о овом рату, америчка пропаганда делује све апсурдније.
Пођимо редом.
Најпре, од исцрпљивања америчких залиха, уништавања америчких инсталација у региону, људских губитака који далеко премашују оне који су до сада признати, немогућношћу спровођења потпуно измишљене блокаде Ирана, гротескном фарсом такозваног проналажења пилота коришћеног као покриће за операцију, која је била и катастрофална и смешна, немогућношћу преоптерећене морнарице да изврши своје мисије и која опрезно да опрезно остане на дистанци од ратне зона, итд...
Како каже Де Кастелно, у војном смислу империја је показала да је папирни тигар. А то тешко да је новост: Мао Цедунг нас је на то давно упозорио.
Самообмане Запада
Заправо, примећује Де Кастелно, ако пажљиво погледамо, упркос запањујућим буџетима издвојеним за одбрамбену индустрију, од 1945. године САД су изгубиле сваки рат који су водиле. Рат против Северне Кореје и Кине почетком 1950-их; затим Вијетнам, Авганистан, Ирак, посреднички рат у Украјини, а сада Иран – то се претвара у литанију.
Ови порази од војно инфериорних противника показују да су Американци неспособни да воде конвенционални рат високог интензитета против себи равних противника, попут Русије или Кине.
Заправо, проблем је у томе што је цео Запад сам себе дуго обмањивао, посебно после пада Совјетског Савеза, и упорно, упркос чињеницама, веровао у привидну војну моћ САД. Запад се ослањао на пусте жеље, а нестанак западних снова изазвао је дубоку анксиозност.
Не знамо ко је победио, али знамо ко је изгубио
Земље Европске уније представљају најупечатљивији пример овог патолошког порицања, пише овај аутор, јер се директно (као у Украјини) или индиректно (на Блиском истоку) ангажују у апсурдним ратовима.
Свакодневно имамо прилику да гледамо како себи пуцају у ногу економским минобацачима, маштајући о војном наоружавању (против Русије), за које дефинитивно више немају средстава, додаје Де Кастелно. Најупечатљивији пример је, можда, рат у Ирану, који су европске земље одбиле да осуде као злочин против мира. И сада кукају о економским и друштвеним последицама, драматичним колико и предвидљивим, које се надвијају над Европом...
Питање да ли је Иран добио овај рат је можда погрешно постављати на тај начин. Још је апсурдније, као што то чини Трамп, непрестано, сваког дана понављати: "Ми смо победили".
Де Кастелно подсећа на оно што је маршал Жофр рекао о Бици на Марни у септембру 1914: "Не знам ко је победио у Бици на Марни, али знам ко је изгубио."
Године 2026, можемо рећи: "Не знамо ко је победио у рату између САД и Ирана, али знамо ко га је изгубио."