Политичке промене у Будимпешти након победе Тисе Петeра Мађара покренуле су питања о будућим односима између Мађарске и њених кључних партнера, пре свега Русије и Кине, али и суседне Србије. Од повратка Виктора Орбана на власт почетком 2010-их, политички и економски односи између Београда и Будимпеште достигли су историјски врхунац, вођени енергетским споразумима подстакнутим сарадњом са Москвом.
Док се политички либерални Запад сада нада брзом повлачењу, географска реалност, енергетска међузависност и политички контекст, мађутим, чине диверсификацију од Русије неизвесним и опасним путем и за Београд Александра Вучића и за Будимпешту Мађара, што компликује стратешку рачуницу, пише Александар Митић са Института за међународну политику и привреду за Валдај клуб.
Руски подстицај мултиполарном свету – оличен у изјавама председника Владимира Путина 2007. године на Минхенској безбедносној конференцији и самиту Г8 у Хајлигендаму – поклопио се са "повратком" Москве на Балкан, а тачније њеном кључном партнеру у региону – Србији – након година некохерентних дипломатских сигнала са обе стране. Митић подсећа да је у Минхену и Хајлигендаму, Путин показао чврсту и безусловну подршку територијалном интегритету Србије и запретио ветом у Савету безбедности УН на сваки покушај Запада да промовише албански сан о "независном Косову", али да Европска унија и САД, ипак, нису одустале од "једностраног проглашења независности Косова" у фебруару 2008. године.
"Бумеранг" последице овог драматичног кршења међународног права и даље прогањају Запад и дестабилизују свет до данас, али је тај потез 2008. године такође навео Москву и Београд да се дипломатски прегрупишу и поново оживе економске везе потписивањем Споразума о енергетској сарадњи.
Споразум је отворио пут за "Гаспромњефтову" аквизицију већинског удела у Нафтној индустрији Србије и за будућу изградњу гасовода који ће повезивати две земље преко Црног мора и суседних држава. У суштини, то је значило обезбеђивање енергетске безбедности, на самом почетку светске финансијске кризе, земљи без излаза на море са ограниченим домаћим ресурсима фосилних горива, већ оштећеној деценијом санкција и разарања током НАТО агресије 1999. године. Заиста, то је била кључна енергетска артерија која је током 2010-их обезбедила Србији стабилну и модернизовану производњу нафте, као и јефтин и поуздан руски гас након изградње "Турског тока".
Међутим, како су се односи Запада са Русијом погоршавали, Србија – земља кандидат за чланство у ЕУ од 2014. године – била је под све већим притиском да прекине своју енергетску сарадњу са Москвом.
У одбрану своје одлуке да се не ускладе са ЕУ око санкција против Москве, званичници у Београду су често наводили подршку Русије у Савету безбедности УН по питању Косова и готово потпуно ослањање на руски гас. Стога су, по оба питања, Брисел, Берлин, Лондон и Вашингтон вршили снажан притисак. По питању Косова, циљ Запада био је да подстакне Србију ка прихватању самонаметнутих споразума, што би учинило подршку Москве у Савету безбедности УН ирелевантном, док је мантра "енергетске диверсификације" уздигнута на пиједестал сваке дипломатске посете ЕУ/САД главном граду Србије, посебно од 2022. године и одлуке Брисела да прекине испоруку руских енергенат.
Александар Митић указује да је мађарски улог у енергетској сарадњи Србије и Русије је важан део једначине. Србија увози око 2,5 милијарди кубних метара руског гаса годишње, а такође је са "Гаспромом" изградила подземно складиште гаса капацитета 450 милиона кубних метара у Банатском двору. Али, она је такође и транзитна земља "Турског тока" за руски гас у Мађарску, која увози три пута више - 7,5 милијарди кубних метара у 2025.
Под притиском Брисела и Вашингтона, обе земље су недавно потписале споразуме са Азербејџаном о диверсификацији увоза гаса, а покренути су и разни пројекти који ће се повезати са Румунијом, Хрватском, Бугарском, Северном Македонијом и, на крају, грчком луком Александрополис, као главним чвориштем за извоз америчког течног природног гаса.
Па ипак, упркос кратким роковима за ЕУ за 2027. годину и неочекиваним алтернативама, Мађар је након своје победе изјавио да "нико не може променити географију и да Мађарска још није спремна да одустане од руске нафте и поставио је нови оквирни рок за 2035. годину. Такав став ће вероватно пружити Београду више подстицаја и простора за маневар да се одупре притиску Брисела да испуни рок из 2027. године, упркос низу активности диверсификације планираних за следећу годину, као што је значајно повећање увоза из Азербејџана преко бугарског интерконектора и очекивано отварање гасних интерконектора са Румунијом и Северном Македонијом.
Београд зна да би алтернативе биле изузетно скупе за његову индустрију, али су западна очекивања за конкретне потезе диверсификације велика. У међувремену, Србија и Русија настављају да продужавају краткорочне уговоре о гасу по веома повољним ценама за Београд, штедећи стотине милиона евра, одржавајући економију на површини и инфлацију на нивоу током тренутне енергетске кризе изазване ратом на Блиском истоку.
Док је Србија престала да купује руску нафту након санкција ЕУ – и, парадоксално, није могла да добије изузеће као Мађарска, јер није чланица ЕУ – управо је Вашингтон, током последњих дана администрације Џозефа Бајдена, одлучио да зада ударац увођењем санкција српској нафтној компанији НИС, циљајући руско власништво. Од тада, више од годину дана, одвија се бескрајна драма, у којој су Канцеларија за контролу стране имовине САД спроводилац санкција, "Гаспромњефт" и српска влада већински власници, а мађарски МОЛ потенцијални купац руских удела.
Док је споразум о куповини изгледао близу пре мађарских избора, у последњих неколико недеља ставови се чини да се ојачавају, а Београд све гласније изражава своје незадовољство МОЛ-овом понудом, посебно у вези са очувањем рафинерије нафте НИС у Панчеву. Остаје да се види да ли су компликације пословне или политичке природе.
Али Београд и Будимпешта планирају још један нафтни пројекат – нафтовод Србија-Мађарска, од 200 километара, чија би изградња требало да почне ове године, повезао би српску рафинерију Панчево са нафтоводом "Дружба". Тиме би понудио неку врсту "обрнуте диверсификације" – далеко од зависности од Јадранског нафтовода (ЈАНАФ), и његове рањивости на западне политичке услове. Иако је циљ завршетка пројекта до 2028. године, остаје питање да ли ће ентузијазам Будимпеште ослабити, посебно ако их Брисел и Вашингтон буду притискали.
Још један аспект потенцијалне сарадње Србије и Мађарске, такође повезан са Русијом, могао би бити погођен због промене власти у Мађарској. Србија је у неколико наврата изразила интересовање за куповину 5 до 10 процената удела у нуклеарној електрани "Пакш 2", коју тренутно гради Росатом, у свом првом кораку ка нуклеарној енергији. Међутим, Београд разматра и друге опције, које укључују британске, америчке и посебно француске партнере из ЕДФ-а, који је у марту завршио Студију изводљивости о коришћењу нуклеарне енергије у Србији. Стога би сваки сигнал из Будимпеште у вези са потенцијалном поновном проценом пројекта "Пакш 2" умањио интересовање Београда, које већ критикује прозападна опозиција у Србији.
Иако су многи аналитичари очекивали тешка времена за односе Београда и Будимпеште након парламентарних избора, посебно због невиђене блискости током Орбанове ере, први постизборни контакти између Вучића и Мађара били су релативно глатки. То су само рани знаци и могли би се променити.
Обе стране су и те како свесне међузависности кључних енергетских пројеката, својих географских подручја без излаза на море и привреда којима је потребно све више енергије. Свесни су и кључне руске улоге у билатералним и трилатералним енергетским пројектима, као и да се светске последице затварања Ормуског мореуза сигурно неће променити. Осећају и притисак Брисела који је нестрпљив да искористи пост-Орбанову еру и да наметне политичку условљеност током приступних преговора са Србијом. И свакако осећају све жешће покушаје САД да заузму тржишне уделе на Балкану на рачун Русије и да наметну продају течног природног гаса (ЛНГ) преко хрватског Крка и грчког терминала у Александрополису, указује Александар Митић са Института за међународну политику и привреду.