Ситуација у Либану потиснула је Иран из преговарачког процеса са САД и још једном показала да блискоисточна дипломатија данас мање зависи од формалних преговора, а много више од дешавања на терену, оцењује председник Центра за блискоисточне студије и гостујући предавач на московском универзитету Мурад Садигздаде за РТ.
Техеран је обуставио размену порука са Вашингтоном преко посредника, у контексту ширења израелске војне операције против Либана и Хезболаха. Та одлука представља реакцију на ширу кризу у којој су се либански фронт, америчко-ирански преговори, израелске безбедносне процене, унутрашња политика Либана, положај Хезболаха, регионална стратегија Техерана и настојања администрације Доналда Трампа да наметне бар привремену формулу за деескалацију међусобно испреплели.
На први поглед, криза делује као још један пример добро познатог обрасца израелско-либанског сукоба. Израел тврди да делује како би заштитио северне делове земље, одакле су становници евакуисани након напада Хезболаха. С друге стране, Хезболах своје акције представља као отпор израелским ударима и повезује либански фронт са широм борбом против Израела, наводи Садигздаде у тексту за РТ.
Либанска држава позива на окончање напада и поштовање свог суверенитета, али нема довољно моћи ни да контролише одлуке Хезболаха ни да заустави израелску војску. Сједињене Државе настоје да одрже преговоре у животу, јер би шири регионални рат угрозио њихове интересе, енергетска тржишта и позиције савезника. Иран, међутим, развој догађаја у Либану не посматра као локалну епизоду, већ као ударац целокупној архитектури свог регионалног утицаја.
Док су се сукоби сводили на размену ватре дуж границе, они су се још могли представљати као контролисан конфликт. Међутим, ширење израелске копнене операције, продор дубље на југ Либана, удари на подручја повезана са Хезболахом и напади на јужна предграђа Бејрута променили су политичку динамику сукоба. Уместо да само одговара на претње, како Израел тврди, стиче се утисак да настоји да силом преобликује безбедносну слику региона.
Посебно симболичан био је израелски продор у подручје тврђаве Бофор. За војне стратеге, то је значајна узвишица и важна контролна тачка. За Либанце, међутим, она представља место повезано са сећањем на раније ратове и отпор израелском присуству. Заузимање или окупација таквог подручја послала би поруку да је циљ Израела дубока интервенција у јужном Либану.
Управо због тога је Француска затражила хитну седницу Савета безбедности Уједињених нација. За Париз, који има историјске везе са Либаном и снажан интерес за очување либанске државности, израелско напредовање представља претњу не само безбедности, већ и самом принципу либанског суверенитета.
Традиционални европски партнери Израела и раније су критиковали поједине потезе израелских власти, али су најчешће настојали да одрже равнотежу између признавања права Израела на безбедност и позива на уздржаност. Међутим, поступци Израела на терену нису допринели очувању те равнотеже.
Након рата у Гази, европско јавно мњење већ је постало знатно критичније према Израелу. Са новом операцијом у Либану, ризиком од дуготрајне окупације јужног дела земље и прекидом разговора са Ираном, чак и традиционални савезници Израела почињу да се дистанцирају. То не значи да стају на страну Ирана или Хезболаха, али све су мање спремни да безусловно пружају политичко покриће политици израелске владе.
Снага Израела одувек се није заснивала само на његовим војним капацитетима и савезништву са Сједињеним Државама, већ и на способности да остане саставни део западног политичког система. Уколико Француска, Немачка, Велика Британија и други европски партнери све више буду посматрали поступке Израела као фактор који додатно подстиче ескалацију, међународна подршка ће постепено почети да слаби, сматра Садигздаде.
То не значи тренутни прекид односа, али указује на постепено исцрпљивање политичког стрпљења. Најпре бисмо могли видети хладније и критичније званичне изјаве, затим појачан притисак у оквиру Уједињених нација, а потом и расправе о испорукама оружја, трговинским споразумима, правној одговорности и признавању нових политичких реалности на палестинском и либанском фронту.
Зашто Израел то ради?
Израелско руководство жели да омогући повратак становника на север земље, обнови одвраћајући ефекат након напада Хезболаха и покаже израелском друштву да је држава способна да заштити своје границе. Од 7. октобра 2023. године, питање безбедности постало је својеврсни тест поверења грађана у саму државу. За Бенјамина Нетанјахуа и његов кабинет, северни фронт постао је мерило способности власти да поново успостави контролу у областима у којима су се грађани осећали напуштено и незаштићено.
Међутим, постоји и други ниво овог питања. Израел не посматра Хезболах само као кључни део иранског војног система на својим границама. Удар на Хезболах, из израелске перспективе, истовремено је и удар на Иран. Израел настоји да разгради инфраструктуру која Техерану омогућава да преко Либана врши притисак на Израел. Због тога је операција против Хезболаха усмерена истовремено ка Бејруту, Техерану и Вашингтону. Израел тиме јасно ставља до знања да нема намеру да чека исход америчко-иранских преговора уколико би ти разговори могли да очувају ситуацију у којој Хезболах задржава своје наоружано присуство на југу Либана.
Постоји и трећи аспект, који се односи на унутрашњу политику Израела.
Нетанјахуова влада зависи од подршке десничарских и верско-националистичких снага, за које безбедност пре свега подразумева територијалну контролу, а не компромис. У таквом политичком окружењу, привремене безбедносне зоне лако могу прерасти у захтеве за дугорочним војним присуством.
У Гази се то већ огледа у расправама о расељавању становништва, војној управи и могућем повратку израелских насеља. Када је реч о Либану, то подразумева контролу јужног дела земље, потискивање Хезболаха ка реци Литани и стварање нове реалности у којој Израел сам одређује границе и обим сопствене безбедносне зоне.
"Велики Израел" и трајна окупација
Управо овде треба опрезно говорити о идеји "Великог Израела", истиче аутор. То није, како наводи, званична доктрина израелске државе према Либану, али она свакако постоји у светоназору појединих радикално десничарских и насељеничких кругова. Те групе суседне територије посматрају као део шире историјске и библијске карте. Чак и када се та идеологија не преточи у експлицитну одлуку о анексији јужног Либана, она ипак ствара политичку атмосферу у којој се окупација туђе територије може оправдавати и као историјско право и као стратешка нужност.
Опасност лежи у чињеници да привремена војна решења на Блиском истоку често постају дугорочне чињенице на терену. Војна акција, која је у почетку усмерена на уклањање претње, временом се претвара у осматрачнице, логистичке коридоре, зоне забране приступа и посебне режиме контроле. Потом се појављује аргумент да је повлачење немогуће јер би се противник вратио, и тако настаје окупација, чак и када се она формално не назива тим именом.
Либан је већ проживео такав сценарио. Раније израелско присуство на југу земље такође је оправдавано безбедносним потребама северних израелских заједница. Међутим, за Либанце је оно постало симбол окупације и један од фактора који су допринели јачању Хезболаха.
Израел жели да ослаби Хезболах, али би му на крају могао обезбедити нови политички капитал.
Унутар Либана ставови према Хезболаху далеко су од јединствених. Део друштва сматра да овај покрет, због својих веза са Ираном, увлачи земљу у ратове без сагласности свих Либанаца. За многе хришћане, суните и део секуларне јавности, Хезболах представља државу у држави – структуру која ограничава либански суверенитет и подређује земљу спољнополитичкој стратегији Техерана.
Међутим, када Израел нападне, критика Хезболаха постаје политички много тежа, јер се покрет тада представља као бранилац земље од спољне агресије.
Либанска држава налази се у најслабијем положају од свих актера. Она не може да разоружа Хезболах, јер би то могло довести до унутрашњег сукоба, али исто тако не може да заустави Израел без војне снаге коју Хезболах поседује. Зависи од међународне помоћи, али међународни механизми нису у стању да брзо промене стање на терену.
Као резултат тога, Либан поново постаје поприште стратегија других актера. Израел покушава да реши питање безбедности својих северних граница, Иран брани своју регионалну мрежу савезника, Сједињене Државе настоје да очувају преговарачки процес, а Европа страхује од нове дестабилизације Медитерана. А, цену свега тога плаћају либански цивили.
За Хезболах, садашња криза такође представља озбиљан тест. С једне стране, организација трпи војне и инфраструктурне губитке. С друге стране, сама израелска офанзива јача њен политички наратив.
За Иран, Хезболах представља један од најважнијих елемената система одвраћања од Израела. Уколико Израел буде у стању да уништи позиције Хезболаха у Либану без озбиљних последица по себе, читава регионална стратегија Техерана нашла би се под снажним притиском. Иранско повлачење из преговарачког процеса са Вашингтоном није било само гест солидарности према савезнику, већ и покушај да се поврати сопствени преговарачки утицај. Техеран не жели да разговара о деескалацији са Сједињеним Државама док Израел шири своју војну операцију на либанском фронту.
Ово је посебно важно јер је администрација Доналда Трампа истовремено покушавала да води преговоре на више колосека: да одржи канал комуникације са Ираном, обезбеди продужење примирја, смањи ризике у Ормуском мореузу и истовремено подржи процес нормализације односа између Израела и Либана.
Сједињене Државе се сада налазе у противречном положају. Желе да подрже свог кључног савезника Израел, али истовремено настоје да спрече шири регионални рат који би угрозио америчке базе и трговачке путеве, као и да избегну опасан директан сукоб са Ираном. Такође желе да стабилизују Либан, јер би нови рат могао да уништи и оно мало преосталих државних институција и изазове широку регионалну кризу.
Да ли је Израел поново поткопао покушај преговора између Ирана и САД?
Без обзира да ли је Израел намерно кренуо да саботира разговоре или не, управо се то догодило. За израелски десничарски кабинет, сваки споразум између САД и Ирана који не елиминише Хезболах и не демонтира иранску регионалну мрежу је неприхватљив. Израелска ескалација у Либану избацује Иран из процеса, јача јастребове у Техерану и даје израелској десници аргумент са којим се са Ираном не може преговарати.
Нетанјаху, под притиском десничарских савезника и усред неповерења значајног дела друштва, осећа сталну потребу да демонстрира снагу. Свако заустављање операције у Либану без видљивог резултата сматрало би се слабошћу, а сваки притисак САД могао би се користити као доказ да само тврдолинијашки кабинет може заштитити земљу од спољног диктата.
Одлука Израела да појача притисак и одбаци дипломатију долази са стратешком ценом. Може да добије битке против Хезболаха, уништи његове командне центре и инфраструктуру и потисне га од границе. Али ако је крајњи резултат још једна окупација, то неће решити ниједан од проблема Израела на дужи рок. Напротив, могло би поново да претвори Хезболах у симбол отпора, ослаби либанске критичаре покрета и врати регион у циклус који је већ доживео.