Вест да нам за новог амбасадора САД стиже Мајкл Јанг, дипломата за којег се наводи да је 1996. био повезан са истрагама о америчкој улози у иранском наоружавању Босне, није само кадровска занимљивост. Она је добар повод да се подсетимо једног од најупечатљивијих случајева западног лицемерја: афере Питер Галбрајт.
Јер, ако је неко оличење оне спољне политике у којој се јавно бране правила, а приватно смишљају начини да се заобиђу, онда је то први амерички амбасадор у Загребу.
Син чувеног економисте Џона Кенета Галбрајта, харвардског професора, либералног интелектуалца и некадашњег америчког амбасадора у Индији стигао је у Хрватску за време рата, 1993. године.
А чим су се Питер Галбрајт и Фрањо Туђмана угледали - одмах су се препознали. Медијски извештаји из оног времена сведоче да су били толико блиски да су се виђали готово свакодневно, а америчког дипломату Загрепчани су доживљавали као рок звезду.
И идила је трајала док су се интереси поклапали.
Кажеш "без инструкција", а мислиш "да"
Американци су хтели да помогну босанским муслиманима и преокрену стање на терену, па су одлучили да интервенишу отвореније у њихову корист. На путу им је стајао један проблем: како да им допреме оружје, а да на њему не оставе своје отиске прстију? За те потребе искористили су Фрању Туђмана, човека ког су претходно из истог разлога натерали да прво направи мир са муслиманима.
Вероватно како би се осигурао, Туђман је у априлу 1994. поставио америчкој администрацији питање које ће касније постати срж једне од већих афера из Клинтонове ере: шта би Вашингтон рекао ако би Хрватска дозволила да преко њене територије стиже иранско оружје за босанске муслимане, упркос ембаргу Уједињених нација?
Галбрајт је из Вашингтона добио инструкције да каже како "нема инструкције". Касније је у конгресним истрагама реконструисано да је одлука донета уз знање врха администрације и да је намера била јасна: омогућити да оружје настави да се креће ка Босни, али тако да Америка може да тврди да није ништа наредила, ништа није организовала и ништа није одобрила.
Туђману је још поручио да се не усредсреди само на оно што је речено, већ и на оно што није речено. Специјални изасланик САД за бившу Југославију Чарлс Редман је збуњеној хрватској страни додатно разјаснио поруку:
"Не желимо да будемо доведени у ситуацију да морамо да кажемо не".
И у томе се огледа суштина западног лицемерја: док је ембарго УН-а важио за све, постојали су и они за које је важио мало мање. Техеран је званично био изолован и жигосан као спонзор тероризма, али је његово оружје постало прихватљиво оног тренутка када је послужило америчким интересима на Балкану.
Касније се сам Галбрајт изговарао како би Хрвати све што је мање од изричите забране протумачили као америчко "зелено светло".
Сенатски одбор, који је истраживао околности под којима је администрација Била Клинтона дозволила транзит иранског оружја ка Босни упркос ембаргу, никада није закључио да је реч о незаконитој тајној операцији у правном смислу. Ипак, утврђено је нешто политички такође важно: да оно "без инструкција" није било обична дипломатија, ни традиционална дипломатска активност.
Управо због тога је избила институционална побуна унутар саме америчке машинерије. Шеф станице ЦИА у Загребу посумњао је да Галбрајт учествује у одметнутој операцији шверца оружја. Човек из ЦИА, носећи у глави свеже сећање на аферу "Иран-контра", није желео да постане део нове завере. Почео је да шаље Вашингтону извештаје о Галбрајтовим активностима, састанцима и изјавама.
Тако је настала апсурдна ситуација: амерички амбасадор понашао се као човек тајне операције, док је шеф ЦИА у Загребу играо улогу опрезног легалисте у страху да се крши закон.
У Вашингтону је потом покренута истрага Председничког одбора за надзор обавештајних активности. Случајем су се бавили и одбори Конгреса, саслушавани су и директор ЦИА, и бивши директор ЦИА, и Строб Талбот, Ричард Холбрук, Галбрајт, Редман и други.
Холбрук је политику бранио речима које можда најбоље показују како су амерички званичници сами себи објашњавали сарадњу са Ираном:
"Када је пацијент на апаратима за одржавање живота, прво се побринете да кисеоник стигне до пацијента. Тек онда бринете о томе одакле долази кисеоник".
Галбрајт је пред Конгресом тврдио да је босанска страна била пред сломом и да би без помоћи тешко преживела још једну годину. Његова одбрана била је следећа: није било чистих опција, оружје је променило однос снага, а промена односа снага отворила је пут Дејтону.
То је можда тачно као хладна, стратешка рачуница. Али проблем је у томе што се та политика истовремено представљала као борба за међународно право, мултиетничку Босну и морални ауторитет Запада. И што је долазак иранског оружја био охрабрење џихадистима да долазе да се боре у Босни, што је значило и да чине неке од најсвирепијих ратних злочина. И сами Американци су имали муке да натерају босанске муслимане да их протерају из Босне.
Да јавност у Србији то још није заборавила показало се и током овог рата у Ирану, када је поново отварена полемика о џихадистима и иранском оружју у Босни.
Од трактор до фриленс дипломате
Галбрајтова радна биографија још је занимљивија због његовог односа према Хрватској и према Србима.
Док је био близак Туђману, критичари су тврдили да је затварао очи пред природом хрватског националистичког режима и све тежем положају Срба. Хрватска је, према тврдњи западних дипломата, задржавала и до трећине оружја које је било намењено Босни.
А онда је дошла "Олуја". Хрватска војска је заузела Крајину, стотине хиљада Срба кренули су у избегличким колонама, а Галбрајт је, у оделу, лакованим ципелама и са новинарима за собом, скочио на трактор једне српске породице и - осудио прогон.
Тако је човек који је претходно био један од кључних дипломатских актера америчке политике која је ојачала хрватско-бошњачки савез и омогућила "Олују", покушао да се представи као заштитник људи чији је егзодус режирао.
Туђман га је презриво прозвао "трактор дипломатом", а Галбрајт је касније тврдио да му је то највећи комплимент у каријери. И, дабоме, ону фотографију користио је као доказ да се и према Србима понашао заштитнички, једнако као и према Хрватима.
Колико му је та примена принципа по потреби нашкодила? Нимало.
Није завршио као пример дипломатске одговорности, већ као типичан производ западне спољне политике: човек који из једне контроверзе прелази у другу, а да му каријера не страда. После Балкана, био је помоћник генералног секретара УН-а у Авганистану, саветник УН-а који је учествовао у писању устава Источног Тимора, бавио се Ираком и Курдистаном.
Охрабрен искуствима са Балкана, на исти начин је наставио да се понаша и на Средњем Истоку, у Ираку: док је као саветник курдског руководства учествовао у обликовању послератног уставног поретка и залагао се за самосталност Курдистана, имао је финансијски интерес у курдским нафтним пословима. Медији су писали како су му Курди поклонили ни мање ни више него удео у нафтном пољу.
Данас живи у Вермонту и себе описује као "фриленс дипломату". Локалним медијима се 2021. похвалио да је 24 девојке из заједнице Јазида спасио из ИСИС-ових канџи и вратио њиховим мајкама.
После свега остаје само питање: како би изгледао исход југословенског рата да су Срби, уместо трактора, имали нафтну бушотину?