Не постоји једна цивилизација већ их постоји много. И свака истинска цивилизација се разликује. Рецимо, Кина није исто што и Сједињене Америчке Државе. Свака има своје идеје и своје темељне вредности. О томе говори есеј "Кина није САД" економског и политичког географа и професора глобалних студија Фабија Масима Парентија.
Читање књиге "Кина није САД" Парентија није само фасцинантно, већ и фундаментално и неопходно за разумевање данашње социјалистичке Кине, пише публициста Давид Роси на сајту "Фондација стратешке културе".
Кинеска држава, укључујући и савремену, социјалистичку Кину, почива на идеји јединства и хармоније: "Под јединством, кинеска традиција подразумева политички, државни и цивилизацијски континуитет инхерентно плуралистичког простора", пише Паренти, "а под хармонијом способност да се управља сукобима и контрадикцијама унутар заједничког поретка".
Ове две категорије су кључне за конфучијанску мисао и за историјску конструкцију кинеске државе-цивилизације, додаје овај аутор.
САД гаје културу смрти и насиља
САД су, насупрот томе, настале на сасвим другачијим темељима. Ову државу су основали кажњеници из пренатрпаних британских затвора, који су касније романтично описивани као "ходочасници" у потрази за новом домовином.
Прво што су урадили у својој новој домовини било је истребљење северноамеричких домородаца – Индијанаца и уништење њихове древне културе. На томе је изграђен и њихов фолклор, својеврсна култура смрти и насиља, чији јунаци могу да почине невероватне ствари и чија оружја носе злокобна имена. Као и митологија "Дивљег Запада".
Ако пажљиво погледамо, тврди руски геополитичар Леонид Савин, открићемо да грађанска култура САД, у ствари њен прототип, заснован на химерској структури америчког друштва, легитимише голо насиље, пре свега у САД.
На пример, правна интерпретација различитих "грубости" се у САД појавила још крајем 18. века, покушавајући да мучење, дозвољено од стране државе.
Кина и Русија су праве цивилизације
У геополитичкој анализи, наставља Роси, не постоји озбиљнија грешка од универзализације интерпретативних категорија: "Западни истраживачи проширују своје културне референце на друге цивилизације и тиме чине грешку која је подједнако груба и обмањујућа..."
Ова грешка је посебно распрострањена на Западу у вези са Русијом и Кином, које се представљају као "системски противници", који морају да буду побеђени, на основу (неосноване) претпоставке да међународне односе чине стални покушаји да се оствари хегемонија на рачун других.
Истраживачима са атлантистичком оријентацијом немогуће је да разумеју сложеност и мноштво друштвено-економских система, који представљају праве цивилизације; вековне за Русију, миленијумске за Кину, додаје он.
Западна логика доминације, моћи и вечитог ривалства увек доводе до рата, што је дијаметрално супротно основним концептима кинеске државе.
Превредновање Стаљина
Исто се може рећи и за Русију, пише Паренти, чија култура, традиција, и религије – православна и муслиманска, као и шаманизам међу руско-сибирским народима – представљају, заједно са антифашизмом, рођеним из Великог отаџбинског рата, у коме је 27 милиона Совјета пало за слободу Европе против и фашизма, заједнички идентитет и дубоке корене руске цивилизације.
Ова цивилизација је формирана у другачијем контексту: огромних северних пространства, где појмови простора и времена добијају другачије значење од оног које преовладава на Западу.
О томе пише руски аутор Василиј Гросман, који је, као познати критичар бољшевизма и стаљинизма, у делу "Све тече" из 1963. приметио: "Стаљиново име је заувек уписано у историју Русије... Бољшевичка партија је са Стаљином постала партија националне државе, у њему су држава и партија пронашле свој крајњи и конвергентни израз."
"У Стаљиновом карактеру, интелигенцији и вољи", наставља Гросман, "које су биле способне да уједине азијску културу са марксизмом, држава је манифестовала свој прави карактер, вољу и интелигенцију."
Под Стаљином, револуционарне категорије, суштина и темељ нове социјалистичке државе, спојиле су се са хиљадугодишњом руском народном традицијом.
Зато руски државни систем није историјски, већ метаисторијски, додаје Гросман; његов принцип је за Русију универзалан, непоколебљив и применљив на све режиме у Русији током њене вековне историје.
Конфучије против Хобса
Очигледно да Кина и Русија нису, нити могу бити изједначене са империјалним западним силама, које теже хегемонији, закључује Роси, и додаје: "Напротив – Кинези и Руси су потпуно свесни колективне вредности живота, његовог заједничког значења, у њима жене и мушкарци нису пуке монаде, опијене себичним индивидуализмом, заокупљене економским успехом или личним богаћењем."
Слично Русији, и Кина је, током Другог светског рата, имала преко 20 милиона жртава и готово сама поднела највећи терет напада јапанског империјализма, у савезу са нацистима, што је ојачало њену друштвену кохезију.
Кинески предлог мултиполарног светског поретка представља нову глобалну парадигму, закључује Роси, засновану на идеји заједничке будућности за читаво човечанство. Заправо, кинеско-руски предлог представља једини могући начин за изградњу будућности. Будућност ће или бити мултиполарна, или је неће бити.
У кинеско-америчком сукобу, Паренти препознаје темељну разлику између система древног кинеског мислиоца Конфучија и енглеског филозофа Томаса Хобса: "Према Конфучију, живот је хармоничан и одраз небеског, космичког поретка; за Хобса, живот је, у свом природном стању, рат, а ред се рађа из страха."
Ту су две дијаметрално супротне визије човечанства, две антропологије, које могу да се упусте у дијалог или у сукоб.
С једне стране, имамо парадигму доминације: уверење да је мир рођен из рата и да се влада искључиво путем страха. С друге стране, Конфучијева стоји парадигма хармоније: идеја да ред произилази из људског доброчинства, да снага лежи у равнотежи и да је коегзистенција највиши облик цивилизације.
Ово није само разлика у политичким системима или економским моделима, већ, пре свега, разлика у схватању човечанства. Један говори језиком појединца и потчињавања, други језиком друштвене хармоније и равнотеже.
Тјенсија: Хармонија за све који живе под небом
Кинеско-руски предлог мултиполарности је данас прихватљив за читав Глобални југ, који жели да оконча предаторску, насилну еру пљачке енергетских, минералних и прехрамбених ресурса, и да започне нову епоху, која свима гарантује пут ка материјалном и духовном расту, пише Роси.
Ипак, док Запад проповеда лажне наративе и приказује и Кину и Русију као "аутократије" и "диктатуре", очигледно је ове државе поседују софистициране и дубоке вештине, чије вредности преферирају социјалну правду и друштвену солидарност, изнад рата себичних "монада".
Осим тога, мултиполарни предлог нуди решење за колонијализам и неоколонијализам – пут ка пуној и потпуној независности и суверенитету сваког народа, додаје овај публициста.
Тек успостављањем пуне контроле над сопственим ресурсима, биће могућ пуни суверенитет, који ће осигурати благостање за целу заједницу.
Жене и мушкарци Африке, Азије и Латинске Америке данас постају свесни да нови мултиполарни поредак тежи миру и сарадњи "за све који живе под небом", што Кинези називају "Тјенсија".
Хармонија уместо сировог и бруталног империјализма. Складни развој уместо крађе и отимања. Конфучије уместо Хобса.