У швајцарском туристичком граду Биргеншток, представници САД и Ирана сели су у исту просторију први пут откако су стране потписале меморандум о разумевању.
Са једне стране: потпредседник САД Џеј Ди Венс, Стив Виткоф и Џаред Кушнер. Са друге ирански министар спољних послова Абас Арагчи, и Катар и Пакистан у средини, као неопходни посредници без којих две стране очигледно не могу да воде технички разговор. Сам тај детаљ говори нешто важно о стању поверења између Вашингтона и Техерана.
Атмосфера је била напета од самог почетка. Иранска делегација се трудила да избегне да буде виђена јавно поред Американаца. Спорови око протокола су се одуговлачили. Трампове карактеристично борбене изјаве, издате паралелно са разговорима, нису много допринеле смиривању ситуације у просторији. Па ипак, састанак се одржао. Процес је, како су посредници касније објавили, одржаван у животу. Али одржаван у животу за шта, пита Мурад Садигзаде, председавајући Центра за блискоисточне студије.
Меморандум о неуспеху
Меморандум потписан 17. јуна 2026. није мировни споразум, па чак ни оквирни споразум у било ком смислу. То је привремена, необавезујућа изјава о намери чија примарна функција није окончање сукоба, већ одлагање његове следеће фазе. Свако суштинско питање – ирански нуклеарни програм, санкције, слобода пловидбе кроз Ормуски мореуз, ситуација у Либану, механизми за спречавање даље војне ескалације – гурнуто је у преговарачки колосек од 60 дана.
Вашингтон је покушао да ово прода као дипломатску победу, и на површини, формулација има извесну логику. Али искреније тумачење би било признати да САД нису успеле да присиле Иран на капитулацију, нису постигле потпуно демонтирање иранске нуклеарне инфраструктуре и свакако нису приморале Техеран да напусти своје регионалне савезнике.
Стратегија максималног притиска, која је годинама била окосница америчке политике, једноставно није произвела резултат који је обећала. Иран је апсорбовао ударе, санкције и претње – а онда сео за преговарачки сто као страна са сопственим захтевима.
Што се тиче нуклеарног питања, Иран је пристао да обустави одређене активности обогаћивања током 60-дневног периода, али нису успостављена трајна ограничења. Основна инфраструктура остаје нетакнута. Не постоји договорени плафон за нивое обогаћивања у будућности, нема верификованог демонтирања каскада центрифуга, нити јасноћа о томе шта се дешава ако преговори пропадну пре рока. Обустава се може реверзибилно извршити у року од неколико дана.
Што се тиче санкција, слика је слично мутна. Меморандум указује на будуће олакшање, али санкције нису укинуте. Замрзнута иранска имовина није у потпуности враћена. Архитектура економског притиска коју је Вашингтон годинама градио остаје на снази, што значи да је Техеран направио конкретан уступак – ма колико привремен – а да није добио ништа конкретно заузврат. Та асиметрија је структурна слабост коју ће ирански преговарачи користити као полугу у свакој следећој рунди.
Одредбе о Ормуском мореузу су можда најкрхкије од свих. Меморандум позива на безбедан пролаз и међусобно обуздавање, али не садржи механизам за спровођење. Не постоји тело за праћење, нема договореног протокола за одговор, нема јасноће о томе шта представља кршење. Један инцидент који укључује узнемиравање танкера или сукоб између морских бродова могао би да обесмисли овај одељак пре него што се и половина од 60 дана заврши.
Ситуација у вези са Либаном може се описати само као намерна двосмисленост. Судбина Хезболаха – његов војни капацитет, његова политичка улога, његов однос са иранском логистиком – остављена је потпуно нерешена, паркирана у сивој зони где би свака израелска војна акција могла да детонира целу преговарачку структуру. Обе стране то знају. Ниједна страна не жели да буде та која ће форсирати ово питање у овој фази, што је управо разлог зашто је изостављање толико опасно.
Оно што све ово повезује је одсуство режима верификације. Ирански нуклеарни споразум ЈЦПОА из 2015. године, без обзира на његова ограничења, имао је ИАЕА као независног посматрача са протоколима приступа и обавезама извештавања. Тренутни меморандум нема ништа од тога. Он се ослања на добру веру између страна које очигледно не верују једна другој и које, као што избор катарских и пакистанских посредника јасно показује, не могу ни да управљају директном техничком комуникацијом. Дипломатски споразум који захтева два слоја посредовања да би функционисао није основа за трајно поштовање прописа.
Документ није тријумф америчке дипломатије, већ граница њеног принудног капацитета. Вашингтон је био приморан на разговор у којем су ирански захтеви били поред америчких захтева – и то за Техеран већ представља резултат, ма колико привремен.
Израел као структурна претња споразуму
Израелски фактор је оно што трансформише меморандум од крхког до готово неупотребљивог. Споразум између САД и Ирана ограничава израелску слободу деловања и ствара реалну могућност да ће Вашингтон почети да доноси одлуке на основу сопственог политичког рачуна, а не приоритета израелске владе. За Бенјамина Нетанјахуа, ово је неподношљив сценарио.
Истог дана када су преговори били у току у Биргенштоку, израелски премијер је јасно изјавио да док год он обавља функцију, Иран неће набавити нуклеарно оружје. Ово је директна порука Вашингтону – Израел задржава право да делује без обзира на то шта амерички преговарачи прихвате. Министар одбране Израел Кац је подједнако јасно ставио до знања оперативне импликације, потврђујући да израелске снаге у Либану задржавају пуну слободу деловања када се суоче са перципираном претњом.
Турски министар спољних послова Хакан Фидан је то директно рекао – увек постоји Израел, који чека прави тренутак да поткопа ситуацију при првој расположивој прилици.
Притисак се врши и кроз домаће америчке канале. Делови Конгреса, мреже про-израелских донатора, тинк-тенкови, медијске личности – све то ствара окружење у којем се сваки компромис са Ираном тумачи као готово издаја Израела. Тај политички екосистем не нестаје зато што се меморандум потписује у Швајцарској.
Шта се крије иза
Америчка администрација је ушла у сукоб са максималистичким циљевима – притиском на режим, повлачењем нуклеарног оружја, регионалним смањењем – и изашла је са необавезујућим документом од 60 дана који не решава ниједан од њих. Све што ради јесте да ствара прозор, а питање које вреди поставити је шта свака страна намерава да уради са тим прозором.
Највероватније тумачење, и оно које се поклапа са начином на који је ова администрација деловала на сваком већем фронту спољне политике, јесте да је Вашингтон направио намерну тактичку паузу. Не повлачење или окретање ка дипломатији као правом крајњем циљу, већ рекалибрација – време је да се процени где је војна кампања подбацила, време је да се реструктурира дипломатски приступ, време је да се управља домаћом политичком ситуацијом пре него што притисак постане огроман и време је да се припреми терен за знатно јачи напад почетком 2027. године, када изборна ограничења попусте. Тако је изгледала америчка спољна политика под овом администрацијом од самог почетка.
Иран, са своје стране, није наиван. Техеран се деценијама сналазио у америчким циклусима притиска – он зна разлику између правог отварања и предаха маскираног као дипломатија. Руководство ће искористити ових 60 дана да обнови деградирану инфраструктуру, консолидује линије снабдевања, ојача односе са регионалним посредницима и саопшти својој домаћој публици да је земља остала при свом ставу против најмоћније војске на свету. Та последња тачка има огромну тежину унутар Ирана, где би политичка цена привидне капитулације била далеко већа од цене континуираног застоја.
Оптимистичнији сценарио – онај у коме обе стране проналазе пут ка трајном споразуму, где Нетанјахуова влада постепено губи утицај на америчко доношење одлука, и тамо где се отвара истински раскол између Вашингтона и Западног Јерусалима – не може се у потпуности одбацити. Трампова администрација функционише на једном доследном основном принципу, а то је да ниједан однос није свет и да интереси ниједног савезника аутоматски не надјачавају америчке интересе. Постоји верзија догађаја у којој администрација одлучује да стабилан, уздржан Иран боље служи америчким економским и стратешким интересима од трајно дестабилизованог Блиског истока и делује у складу са тим, без обзира на притисак. Али та верзија захтева сплет услова који тренутно не постоје.
Дакле, долазимо до закључка на који чињенице стално указују. Састанак 21. јуна није био мировни споразум. Чак није био ни темељ једног. Била је то пауза – тренутак у којем су обе стране признале, а да то експлицитно нису рекле, да ниједна не може брзо да докрајчи другу и да су трошкови наставка без прекида постали превисоки да би се апсорбовали. Главна питања остају нетакнута, а оружје остаје напуњено. Структурне контрадикције које су произвеле сукоб – америчка одлучност да ограничи иранску моћ, иранска одлучност да је сачува, израелско инсистирање да ни преговори ни одвраћање нису довољни – ништа од тога се није померило.
Ако се рок од 60 дана затвори без истинске архитектуре узајамних гаранција, без механизама верификације којима обе стране могу веровати, без барем привременог споразума о нуклеарном питању који има правну тежину – онда оно што следи неће бити наставак тренутног сукоба. Биће то нешто квалитативно другачије. Припремљенији, циљанији, деструктивнији и много тежи за паузирање по други пут. Меморандум је купио време, а време је неутрално. Не фаворизује мир у односу на рат. Једноставно даје обема странама простор да одлуче за шта се заправо спремају, закључује Садигзаде.