Тродневну посету америчког државног секретара Марка Рубија Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту и Бахреину, која се одвијала од 23. до 25. јуна, Вашингтон је представио као рутинску дипломатску операцију. За Вашингтон, "партнери" у Персијском заливу су "обавештени о Меморандуму о разумевању између САД и Ирана".
Било је, наводно, речи и о отварању Ормуског мореуза.
У Бахреину, Рубио се састао са представницима Савета за сарадњу земаља Залива (ГЦЦ). Рутинска ствар, према Вашингтону, ништа више. Међутим, стратешка реалност је сасвим другачија, тврди пакистански аналитичар и стручњак за Блиски исток Салман Рафи Шеик на сајту "Њу истерн аутлук": прави победник у америчко-иранском рату је Кина.
Споразум који је Америка потписала о окончању рата са Ираном само ће учврстити кинеску моћ на Блиском истоку. И то много више него било који споразум до којег је са државама Залива могао да оствари Пекинг.
Брутална ревизија америчког кредибилитета
Ова посета открила је, пре свега, битна ограничења америчке моћи, тврди Шеик, и додаје: "Рат који су САД и Израел водили против Ирана, почев од 28. фебруара 2026, означио је бруталну ревизију америчког кредибилитета."
Јер, деценијама је безбедносна архитектура овог региона почивала на темељном договору: нафта за заштиту, примећује овај аналитичар.
Земље Залива су годинама пружале гостопримство америчкој војној инфраструктури – укључујући Пету флоту америчке морнарице у Бахреину – и ћутке су се повиновале стратешким пројекцијама Вашингтона.
Заузврат, земље Залива очекивале су гаранције против "егзистенцијалних претњи". Рат у Ирану је, међутим, показао стварне границе моћи САД, и то ни који начин никакво дипломатско обећање не може да поништи.
Укратко, како примећује овај аутор: "Послератни Блиски исток није проблем који америчка дипломатија може да реши и врати све у претходну конфигурацију."
Поуке из рата са Ираном
Ирански одговор на америчко-израелска бомбардовања био је жесток, одлучан, али, пре свега, промишљен.
Иран је, додаје Шеик, узвратио противницима не само нападима на америчку имовину, већ је усмерио преко 80 процента својих ракетних напада на земље ГЦЦ, при чему су УАЕ доживеле најтеже бомбардовање него било која друга земља, укључујући и Израел.
Погођена су сва нафтна постројења у Бахреину. Извоз нафте и алуминијума, који чине преко две трећине његових државних прихода, тешко је оштећен. Перцепција арапских земаља Залива као безбедних, марљиво негована током протеклих година, расејана је у прах и пепео.
Све се то одвијало док су америчке трупе и опрема још били у региону.
Није тешко из свега извући поуке: америчка заштита уопште не гарантује безбедност. Нико не располаже адекватном одбраном од иранске одмазде. То је, заправо, тврди Шеик, структурно ограничење, које не може решити продајом оружја или заједничким војним вежбама.
САД нису у стању да земљама Залива пруже никакве безбедносне гаранције. И то је тако, а тако ће бити и у будућности.
Глупо је веровати да ће у некој будућој конфронтацији бити другачије.
Заокрет земаља Персијског залива ка Истоку
Ове промене, међутим, не трају од јуче. Оне су у вези са управо сеизмичким, тектонским променама у глобалној равнотежи моћи.
Рат је само убрзао преоријентацију у стратешком размишљању земаља Залива, уочава пакистански аутор, која је истина већ била у току. До 2024. године, билатерална трговина између земаља Залива и Кине превазишла је билатералну трговину између Залива и Колективног запада, чинећи Пекинг примарним економским партнером за већину земаља ГЦЦ – структурна чињеница, која сада обликује сваки стратешки прорачун у региону.
Иран није створио ову динамику, али ју је осетно убрзао.
Након сукоба, државни фондови земаља Залива значајно су повећали сарадњу са Кином и државама Глобалног југа. На пример, од почетка рата, Јавни инвестициони фонд Саудијске Арабије уложио је 6,1 милијарду долара у тржишта у развоју, што је више него двоструко од саудијских улагања у тржишта западних земаља. И инвестициона компаније у Абу Дабију преусмеравају се ка тржиштима у развоју.
Ово нису панични потези – они одражавају трајну процену о промени економске гравитације, закључује Шеик.
Настаје "Нови Блиски исток"
Већ прошле године, трговина између Кине и земаља ГЦЦ досегла је приближно 300 милијарди долара. Земље Персијског залива окрећу се кинеској технологији, инфраструктури, дигиталним мрежама, финансијским системима...
Према Меморандуму, који је потписан 17. јуна, САД ће укинути санкције на извоз иранске нафте и ослободиће 25 милијарди долара замрзнуте иранске имовине. Такође, овај нацрт предвиђа фонд за обнову Ирана од 300 милијарди долара, за који је потпредседник САД Венс предложио да га финансирају земље Залива – предлог који је само додатно нарушио амерички кредибилитет, пошто је Иран већином уништио нафтна постројења у овим државама.
Осим тога, Кини су одвезане руке да интензивира свој споразум са Ираном, потписан 2021. године, и вредан око 400 милијарди долара.
Санкције против Ирана биле су главна препрека спровођењу овог споразума. Њихово уклањање омогућава још чвршћу повезаност две земље. Кина, тврди пакистански аналитичар, већ купује око 90 процената иранске извезене нафте; Иран без санкција омогућава Пекингу да формализује и драматично прошири тај однос на енергетику, инфраструктуру, банкарство и технологију.
Све у свему, земље ГЦЦ неће се потпуно окренути од Вашингтона, тврди Шеик. Односи са САД ће се, без сумње, наставити. Али, услови за сарадњу су се радикално променили. Сада већ можемо да говоримо о "Новом Блиском истоку", додаје пакистански аналитичар, много отворенијим за трговину са осталим великим силама.
Иран, далеко од тога да је изолован ратом, из рата излази ојачан партнерством са Кином, које ће коначно бити способно да функционише пуним капацитетом, додаје Шеик. Рубио се можда вратио са споразумима у припреми, саопштењима и обећањима.
Али, Вашингтон више не може да обликује Блиски исток према својим стратешким интересима. И то је велика лекција рата против Ирана, који је повео амерички председник Доналд Трамп.
Биби, ти си луд!
Шта је, на концу, навело Трампа да се упусти у рат са Ираном, који су 47 година избегавале све америчке администрације? У овом рату је, тврди француски публициста Тијери Мејсан за сајт "Волтернет", иранска упорност разоткрила агенде Трампа и "његовог пријатеља", премијера Бенјамина Нетанјахуа и разбила све њихове међусобне компромисе.
Пројекат "Великог Израела", о коме не престаје да сања Нетанјаху и његова ционистичка влада, показао се неостваривим. Али, разбијање сна Нетанјахуа о "Јудејском царству", које би се протезало између две реке, Нила и Еуфрата, овде треба схватити тек као "колатералну штету".
Битнија, много битнија ствар је то што је Трампова одлука да се упусти у рат са Ираном, која је поткопала или сасвим уништила америчку хегемонију на Блиском истоку, на којој почива петродолар. А то је довело до његовог отвореног сукоба са Нетанјахуом, који је само друго име за моћ ционистичког лобија у САД.
Трамп, тврди Мејсан, мисли да је Нетанјаху са њим манипулисао, због чега је неко време одбијао и да разговара са израелским премијером. Првог јуна ове године, Трамп је ипак телефоном разговарао са Нетанјахуом, и том приликом му је, према извештају који се пренео портал "Аксиос", рекао: "Луд си! Био би у затвору да није мене. Спасавам ти кожу. Сви те сада мрзе. Сви мрзе Израел због тебе."
Када је ушао у Белу кућу, 20. јануара 2017. године, наставља Мејсан, Трамп није знао готово ништа о политици; био је само популистички бизнисмен, олигарх, који је намеравао да "очисти Аугијеве штале". Обећавао је, прилично лакомислено, да ће исушити вашингтонску "мочвару". Међутим, "мочвара" је исушила њега.
Изгледа да много о политици није научио ни до сада. Трамп је, каже Мејсан, почео да уништава све оно шта је урадио његов претходник Џозеф Бајден, а да претходно није размислио о томе да је, у неким случајевима, он можда био у праву. Укинуо је, на пример, Бајденову забрану снабдевања Израела бомбама тежим од једне тоне...
Тек је касније, пише француски публициста, много касније, Трамп почео да размишља.
Али за проливеним млеком се не кука.
Шта је, ту је.