Недавно, председник САД Трамп је дао следећу изјаву: "Потрошићемо резерве за око четири недеље, доћи ће време када нећете моћи да је добијете..."
Када си у рупи, каже се, не копај. Трамп наставља да копа. Рупа постаје све дубља и дубља.
Иран није Ирак из 2003, а још мање данашња Венецуела. Историјски услови су се променили. Географија се, међутим, не мења. Између првог и другог Ирачког рата, Ирак је ослабљен, а Америка је ојачала. Али управо супротно се догодило у кратком времену између два америчка напада на Иран. Иран се изненада вратио на светску сцену, непоражен и јачи него икад.
Иран је у међувремену свезао Гордијев чвор око Ормуског мореуза, каже на свом блогу писац са Шри Ланке Индраџит Самарџива. Трамп би могао да ово промени само у условима потпуне инвазије Ормуза, или доброг дела Ирана.
Па и онда, то је питање.
Главна војна тајна Западне Азије
Није само у питању контрола ватре и глисера над мореузом, каже економски аналитичар Есфандјар Батмангелиџ, пореклом из Ирана: "Проблем није способност Ирана да доминира малим делом водене површине, већ способност Ирана да поремети или оштети било коју системски важну структуру, објекат или комплекс у региону системима наоружања, који се не могу деградирати ни на који други начин већ потпуном инвазијом... А постоје десетине, ако не и стотине, уских тачака у Заливу које Иран може да погоди."
Између осталих, ту је и "дигитални Ормуз", који се протеже на морском дну. Глобална економија још није схватила главну војну тајну Западне Азије: једна од могућности које стоје пред Ираном је "тихо гашење" интернета, пише руски експерт за Блиски исток Виктор Михин, који лежи на дну Ормуског мореуза.
Иранска новинска агенција Тасним, повезана са Корпусом исламске револуционарне гарде (ИРГЦ), објавила је 22. априла 2025. године чланак под насловом "Три практична корака за профит од интернет каблова у Ормуском мореузу", који, поред осталог, садржи детаљне мапе подводне инфраструктуре која пролази кроз Ормуски мореуз.
То је скривена дигитална артерија која лежи на дну Персијског мора. Навикли смо да мислимо да је Ормуски мореуз уско грло за 20 одсто светске нафте, наставља Михин, али од 2024. године та слика је застарела. Данас дигиталне артерије пролазе дуж морског дна мореуза, кроз које се сваке секунде преноси 99 одсто међуконтиненталних података и финансијских трансакција, вредних око 10 билиона долара.
Ову "дигиталну артерију", пише руски експерт, немогуће је заштитити било каквим наоружањем. Техеран је у сваком тренутку способан да их прекине.
Велика бела ајкула
Сада је америчка економија та која ради на испарењима и преварама, док иранска ради на побољшању извоза нафте, пише Самарџива, и додаје: "Ово не значи да је иранска економија добра, јер није, али Иранци су навикли на лоше, а Американци нису..."
Као велика бела ајкула, дегенерисана "Бела империја" (Самарџива) мора да се креће напред и да врши сталне препаде и пљачке, иначе ће умрети. Трамп не сме да стоји у месту.
Ако цене горива постану превисоке, Американци ће се, традиционално незаинтересовани за спољну политику, побунити. "Америчка администрација ово зна, али деценијама нису имали ниједну оригиналну мисао, они су практично на аутопилоту... Бомбе морају да лете. Шта је империја ако се стално не 'империјализује'?".
Чини се да се историја понавља у све чвршћим и чвршћим петљама док читаво "Бело царство" убрзано пропада, каже овај писац.
Америка је нација угњетавача, они нису навикли на жртве, док Иранци оплакују Ибн Хусеина као да је управо умро, а да не помињемо Хамнеија, додаје Самарџива.
Ипак, ово није прошлост, када је Америка могла да води сопствене ратове и када је њена војна технологија ужасавала цео читав свет. Америчка војска је сада исцрпљена и нема где да се сакрије. Њихови најбољи радари су разнети у ваздух, примећује овај аутор, њихови најбољи авиони су оборени, а Американци периодично извлаче војнике из замрзивача и лажу о томе како и када су погинули.
Трампов Гордијев чвор
Данас живимо у доба подземних градова и балистичких и хиперсоничних ракета, којима Америка покушава да паркира летелицама са посадом на отвореном, користи их као плутајуће артиљеријске оружје и пита се шта није у реду.
Наравно, пише Самарџива, Александар је пресекао Гордијев чвор грубом силом да би владао Азијом, али Трамп није Александар, који је водио рат на фронту и на концу постао Персијанац, на ужас своје војске; Трамп је само фанатик са ножем за путер којим гађа из даљине. Међутим, сада је управо Америка изолована и подложна економском притиску.
Америка је потрошила своје стратешке резерве манипулишући тржиштем, а њихове нафтне резерве у Кушингу, Оклахома, налазе се на критично ниском нивоу, због чега оператери извлаче неупотребљиви муљ са дна резервоара. То објашњава зашто је Трамп у паници и зашто по сваку цену покушава да отвори Ормуз. Ормуз је, подсећамо, био отворен пре 28. фебруара.
Или, како каже Самарџива, из резерви у Кушнингу, оператери црпе муљ и старе чизме. Американци би требало да се припреме на оно што неминовно долази, а не да очекују повратак доба изобиља, које више никада неће доћи. Веома стварне физичке несташице више се не могу смањити само ценама, уследиће стварне несташице, нешто на шта Американци једноставно нису навикли.
Бомбардовање Ирана не ублажава овај притисак, додаје овај аутор: "Напротив, само га повећава, јер Америка не може да поврати своје базе, а камоли да окупира Иран. Трамп је као Ксеркс, неспособан да пређу Хелеспонт, и зато бичује океан. Изнова и изнова."
Трамп се, уочи нове рунде ескалације, огласио нимало бираним, заправо вулгарним речима: "Не желим више да имам посла са њима, они су олош. Знате шта је олош? Они су олош. То су болесни људи. Воде их болесни људи."
Али, ко губи, има право да се љути.
Болни амерички губици на Блиском истоку
Истина је, наравно, другачија, а то морамо имати на уму као бисмо правилно проценили догађаје. Од прве рунде размене између краја фебруара и средине априла, Иран је изашао као победник на поене, пише немачки аутор Карл Рихтер за сајт "Мултиполар прес".
Нуклеарна суперсила САД, наводни заштитник региона, морала је да апсорбује болне губитке. Према доследним извештајима у америчким медијима, на које су се и Трамп и његов министар одбране Пит Хегсет горко жалили, најмање 17 од 19 америчких локација погођено је у иранским контранападима, неки од њих разорно – стопа погодака износи 89 одсто.
Није ни чудо што арапски савезници Вашингтона, каже Рихтер, заузимају дистанцу према дојучерашњем америчком "заштитнику": никоме није потребна заштитничка сила која никога не штити.
Зато је сада у току игра натезања конопца око Ормуза. Односно, Техеран управо званично преузима контролу над бродским саобраћајем кроз Ормуски мореуз, примећује овај аутор.
Од 5. маја, власници бродова су формално обавезни да поднесу захтев за транзитне дозволе од посебно створене институције иранске власти, Управе за Персијски заливски мореуз (PGSA), и да плате значајне таксе. Америчка суперсила стоји по страни и приморана је да све то пасивно посматра.
Последњи ексер у америчком ковчегу
За слику о себи коју имају САД, које су пре само неколико дана са великом помпом прославиле 250. годишњицу свог сумњивог постојања, ово је потпуно неприхватљиво, подвлачи Рихтер, и прекид ватре "није могао" да се одржи под овим условима. Тако се свет вратио тамо где је био у априлу. Требало би запамтити да рат није започео Техеран, већ, кршећи целокупно међународно право, САД и Израел, који су почели да бомбардују Иран 28. фебруара, усред текућих преговора.
Иранском народу, који се до сада на диван начин супротставио "Великом Сатани" (Хомеини), свако ко је имало присебан може само да пожели сваки могући успех. Они се тренутно боре у првим редовима оних који желе свет без америчко-израелске тираније, каже Рихтер.
Према студији Универзитета у Денверу из 2025. године, број жртава америчких санкција само од 1970-их износи незамисливих 38 милиона мртвих, не рачунајући стварне жртве рата. Светски поредак који овако нешто прихвата као нормално је злочиначки поредак који мора бити елиминисан.
Уз мало среће, додаје Рихтер, Иран ће бити последњи ексер у његовом ковчегу.