Пре 108 година стрељана је руска царска породица Романов, што је догађај који је трајно изменио ток руске и светске историје. Владавина Романових, која је трајала више од три века, окончана је убиством руског цара Николаја II, његове целе породице и најближих сарадника. Царска породица погубљена је 1918. године у Јекатеринбургу, а њихови посмртни остаци коначно су сахрањени 17. јула 1998. године у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Санкт Петербургу, тачно 80 година након злочина.
О томе шта се заправо десило у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године у Ипатијевском подруму, као и о томе како су ти тренуци обликовали савремени поредак, у емисији "Данас на РТ" говорила је Љубинка Милинчић, главна уредница Спутњик Србија и ауторка књиге о последњим тренуцима породице Романов.
Милинчић је истакла да је лично била сведок веома различитих асоцијација на овај догађај и на саму породицу Романов у данашњој Русији.
Присетила се како је пре две деценије, путујући Русијом са једним инжењером док је снимала станице страдања династије, наишла на неочекивану реакцију. Након што су обишли места куда су ухапшени чланови царске породице вођени, њен сапутник јој је захвалио, признавши да га је она заправо први пут упознала са његовом сопственом историјом.
"Они нису знали своју историју, јер су је сматрали срамним делом своје прошлости", објаснила је Милинчићева.
Она је истакла да је данас ситуација сасвим другачија.
"Приликом обележавања годишњица или празника, имате литије на којима се окупи 40, па чак и 140 хиљада људи, који долазе да се поклоне и изразе поштовање према династији која је владала три века. Они на тај начин чувају успомену на њу", истакла је Милинчићева.
Миличићева је указала на парадокс да је Русија у тренутку пада династије била веома јака и једна од најперспективнијих земаља Европе.
"Кажу да је у Русији у то време био први аутомобил, први брод, подморница, фотоапарат – све што се могло набавити, то су имали Руси. Имали су жита да хране Европу, у култури Маљевича, Чехова, а онда се одједном све то срушило", нагласила је ауторка књиге "Последњи Романови, пут патње".
Милинчићева је оценила да је личност Николаја II, за време чије се владавине Русија простирала од Јапана до Немачке, од Норвешке до Индије, доказ да цареви могу све, само не оно што желе, и да немају лични живот.
"Не могу да се ожене женом коју хоће, не могу да не владају, немају приватни, лични живот, а и они су људи као и сви остали", напомиње гошћа РТ Балкан.
Објашњава да Николај није ни био спреман за престо.
"Његов деда је био изузетно успешан, јак, силан цар. Кажу да је у једној саобраћајној несрећи, када је воз искочио из шина, цео вагон држао на својим леђима док су спасавали људе. Њега је наследио син који је убрзо умро, тако да Николај II долази на престо када то није ни очекивао. Николај мора то да буде хтео-не хтео", истиче она, подсећајући да га нико није питао за жеље.
Милинчићева посебно указује на то како је трагична судбина наследника престола, који је боловао од неизлечиве болести – хемофилије, пресудно утицала на ток историје.
Она подсећа да је ова болест, коју мајке преносе на синове, преко британске краљице Викторије – чувене "таште Европе" – доспела у многе европске дворове након што је она своје кћери удала за тадашње краљеве и цареве.
"Да није имао ту несрећу са сином, вероватно би се све другачије дешавало", сматра Милинчићева. Она закључује да је цар Николај II, доносећи најстрашније и најсудбоносније одлуке у свом животу, у глави имао само једну мисао – да спаси живот свог детета.
О односу руског цара Николаја II и немачког цара Вилхелма II, који су били рођаци и који су се у приватној комуникацији ословљавали са Вили и Ники, Милинчићева каже да је то веома важан и занимљив део, указујући да је један од проблема владавине Николаја II управо његова супруга која је Немица, иако, према њеним речима, не постоји ниједно сведочанство да је она заступала немачке интересе – напротив.
"Све принцезе које су долазиле у Русију су углавном прихватале православље, понашале се као Рускиње и чиниле све што су могле, али када је требало нешто растурити, нашла се прича о Немици која тражи сепаратни мир са Немачком. Проглашавали су је беспризорном и много тога лошег учинили да докажу да је она заправо та која руши руску империју."
Међутим, Милинчићева сматра да, кад је власт и држава у питању, можеш да будеш цар, али си на првом месту владар, а то се управо може видети на примеру Енглеске, чији је краљ Џорџ био брат од тетке цару Николају II.
"Руски цар и енглески краљ на фотографијама су потпуно исти, али кад руски цар преко својих људи тражи од брата да га прими са породицом, он му одговара да може, али ако има пара да издржава породицу", испричала је саговорница РТ Балкан, додавши да је он наравно имао новца, али да су се Енглези у међувремену предомислили јер су закључили да ће им народ, који је већ био "пролетерски", узети то за зло, тако да су ипак одлучили да га не спасавају и да остане у Русији.