Недељу дана након што су Сједињене Америчке Државе и Израел убили ајатолаха Алија Хамнеија и започели регионални рат, дронови су почели да лете изнад Басре на југу Ирака. Циљали су ирачку нафтну индустрију. Погодили су нафтно поље којим управља БП, као и теретни терминал на аеродрому у Басри и велики комплекс у којем су смештене стране компаније које опслужују нафтни сектор. У још једном нападу 6. марта погођен је исти комплекс, тачније канцеларије и складишта која су користили "Халибуртон" и КБР, две америчке компаније које су у Ираку од инвазије 2003. године. Напад је изазвао масовни пожар који је обасјао ноћно небо.
У ширем контексту рата на Блиском истоку, то није био посебно значајан дан – али у Ираку су удари открили колико је држава постала слаба и "колико се лако може нарушити њен суверенитет", како је "Гардијану" рекао један високи ирачки безбедносни званичник.
Четрдесет година, САД, Иран и Израел су постојали у нелагодној равнотежи ни мира ни рата. Како је ово дошло до изненадног, драматичног краја, Ирак се нашао у процепу.
Уследили су нови напади на ирачку енергетску инфраструктуру. Тако су 11. марта, иранским дроном, нападнута два танкера за нафту код луке Басра, запаливши их и убивши најмање једног члана посаде. У наредним данима и недељама, у низу напада дроновима погођено је још нафтних поља којима управљају стране компаније. Стотине радника енергетског сектора из америчких, европских и кинеских фирми је напустило земљу. Хиљаде ирачких радника је послато кући.
Нико није преузео одговорност за ове нападе, осим напада на танкере за нафту које је Иран признао. Централна влада у Багдаду и локалне власти у Басри биле су изузетно тихе, нудећи само празне изјаве о суверенитету и обећање истрага.
Истина је да већина ових напада није долазила из Ирана. Извршили су их Ирачани који су деловали на ирачком тлу – дело фракција моћних шиитских милиција у земљи које подржава Иран. "Ово је чин издаје", рекао је неименовани високи званичник у министарству нафте у Басри.
Ирачки званичници верују да су нападе на нафтна постројења извршили чланови Исламског отпора у Ираку (ИРИ). У питању је кровна група шиитских паравојних организација које је Иран првобитно обучавао и опремао за борбу против Американаца након инвазије 2003. године. Фракције ИРИ су такође чланови Јединица за народну мобилизацију (ЈПМ) – група углавном шиитских милиција у Ираку које подржава Иран, а које су окупљене 2014. године да би се бориле против Исламске државе. ЈПМ је, у теорији, подређена ирачкој влади, али у стварности следи сопствену агенду, а инвестиције у грађевинарство и пољопривреду дају јој извор економске моћи.
Иако Ирак, који је већински шиитски, наизглед има једну, унитарну владу којом управља Багдад, у стварности више група са различитим степеном независности – формираних након инвазије 2003. године – имају огроман утицај. Данас у земљи постоје две врсте паравојних милиција. Оне које користе своје оружје да би заштитиле своје економске интересе – државне уговоре и предузећа која су неговали годинама. И оне које су првенствено вођене идеологијом: дубоко посвећене иранском пројекту пораза Израела и протеривања САД са Блиског истока.
Године 2026, ова нестабилна равнотежа је еруптирала у насиље какво није виђено годинама. С једне стране, америчко-израелски рат против Ирана подстакао је тврдокорне идеолошке паравојне формације да помогну Техерану, нападајући не само ирачку нафтну инфраструктуру већ и америчке војне базе и америчку амбасаду у Багдаду.
С друге стране, нови ирачки премијер, кога подржавају САД, Али ел-Заиди, подигао је улог дајући свим милицијским групама у земљи рок до 30. септембра да разоружају и укључе своје борбене дивизије у ирачку државу. Ово је да би се задовољиле дугогодишње америчке амбиције да се смањи утицај Ирана у Ираку.
Док је Ел-Заиди имао извесног успеха, тврдокорне групе су упорно одбијале да се одрекну свог оружја. Докле год постоји америчко присуство у Ираку, са израелским авионима који лете изнад њих, ИРИ ће наставити да се бори.
Басра је, наводи британски лист, бесна због напада на њихову нафтну инфраструктуру. "Инсталације које су нападнуте биле су на ирачком тлу, а платио их је Ирак, као и сву уништену опрему", рекао је један неименовани званичник. Нису америчке компаније оштећене – наплатиће Ираку уништену имовину – већ ирачка економија, нафтни сектор и репутација Ирака као безбедног места за пословање, додао је. Такође је напоменуо да су нападачи имали веома тачне обавештајне податке, вероватно процуриле изнутра о томе где ударити и коју зграду или складиште уништити.
Он и други званичници нафтног сектора у Басри сматрају је циљ напада био да се поремети производња нафте, подигну глобалне цене и појача притисак на америчку администрацију да заустави рат против Ирана.
У року од неколико недеља од почетка рата, производња Басре је пала за две трећине, а извоз је у суштини заустављен. "Можда желе да истерају ове западне компаније како би их заменили компанијама из земаља које су им више повезане", рекао је званичник.
Оно што је јасно јесте да су последице рата у Ирану, који је драматично ескалирао након пропасти примирја, оставиле дубоке последице у Ираку – откривајући слабост државе која је опасно подељена између двоје главних антагониста.