Недавни догађаји у Црном мору и Персијском заливу показују да се међународни поредак убрзано распада и да западне силе које одбацују стара правила нису способне да их замене новим, пише Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба.
Чланице ЕУ су прошле седмице објавиле план за успостављање "центра за поморску безбедност" у Бугарској или Румунији, како би унапредили регионалну безбедност. У пракси то значи постепену милитаризацију Црног мора и поништавање конвенције из Монтроа, споразума из 1936. који већ 90 година ограничава црноморско присуство спољних сила.
У међувремену је сукоб Ирана и САД ушао у нову фазу када је Техеран поново затворио Ормуски мореуз а Вашингтон вратио поморску блокаду Исламске републике. Тако је један од најважнијих морских путева света постао талац геополитике.
Мада ова два случаја делују неповезано, у ствари су део тренда да дугогодишњи међународни аранжмани пропадају без веродостојне замене.
Земље ЕУ које се спремају за сукоб са Русијом не занима безбедносна архитектура коју су наследиле из 20. века, па ни конвенција из Монтроа. Мало је вероватно да ће се томе супротставити Турска, иако она по том споразуму ужива посебна права, јер је ипак чланица НАТО и има одређене обавезе. Уосталом, појачано присуство НАТО-а у Црном мору служи интересима Анкаре јер јача њен положај у односу на Русију.
Заиста се чини да међународно право уступа пред законом силе. Али, реалност је нешто компликованија, што показује ситуација у Персијском заливу.
Америчко-израелска операција против Ирана ове године је значила слом равнотеже у региону која је, иако несавршена, деценијама одржавала релативну стабилност. Персијски залив је данас у стању сталне неизвесности, јер се Вашингтон и Техеран такмиче у наметању контроле над Ормуским мореузом, а ниједна страна наизглед не може да оствари трајну победу.
САД свакако поседују довољну војну силу да привремено доминирају регионом, али војна надмоћ сама по себи не може да створи политички поредак. Лакше је уништити војне капацитете противника него успоставити систем правила која ће други прихватити и поштовати.
Историја нас учи да стабилан међународни поредак захтева више од силе. Сваки поредак, домаћи или међународни, почива на правилима; питање није да ли она постоје, већ ко их пише и ко од њих има користи.
Прво и пре свега, потребни су поуздани савезници, вољни и способни да правила спроводе сами. Друго, хегемон спреман да плати цену власти, а не само убире корист од ње. Стабилност кошта, што кроз сталне војне и политичке инвестиције, што кроз мотивисање ривала на сарадњу уместо саботаже.
Управо због тога САД сада имају потешкоће. Арапске монархије и даље купују америчко оружје и јавно потврђују партнерства са Вашингтоном, али истовремено граде односе са Кином и Русијом и настављају комуникацију са Ираном. Нико више не жели да своју спољну политику подреди искључиво америчким приоритетима, нити на САД гледа као на сасвим поузданог партнера.
Већ више од годину дана, администрација Доналда Трампа води спољну политику по принципу "Америка на првом месту", тако што доводи у питање дугорочне обавезе Вашингтона, присиљава европске савезнике да троше више на војску и све више одбацује међународне институције које су САД претходно промовисале.
Ово није само идеолошки мотивисано већ и одраз стратешке нужде, јер се САД све више престројавају на Тихи океан, где расте војна и економска моћ Кине. Вашингтон не може неограничено да одржава ниво војне моћи којим истовремено може да парира Пекингу и доминира у Персијском заливу. То објашњава зашто почетни циљ америчко-израелске операције није био само војни: једини начин да се поуздано обезбеди америчка премоћ у региону био је промена политичког система у Техерану.
Када то није успело, Вашингтон се нашао у неугодном положају да нема реалну стратегију за Иран. У немогућности да води копнени рат већих размера или приушти цену обнове регионалног поретка, САД могу само да одржавају нестабилну равнотежу. Резултат је циклична криза, а не стабилност, што представља основну слабост стратегије која се ослања искључиво на војну моћ.
Ово више није 19. век, када је шачица европских империја силом могла да наметне политички поредак остатку света и одржава га генерацијама. Данас регионалне силе имају већу аутономију, алтернативе постоје, а ниједна спољна сила нема ресурсе да одржава доминацију довека. Зато гола сила постиже само привремени успех.
Црно море и Персијски залив илуструју исти феномен: постојећи поредак се распада, углавном због покушаја Запада да сачува свој привилеговани положај у свету, али не настаје веродостојна алтернатива. Испоставило се да је лакше кршити стара правила него писати нова.
Војна сила остаје темељна компонента међународне политике, али сила сама по себи никада није била довољна. Сваки трајан међународни поредак је имао институције и државе спремне да инвестирају у њихов опстанак. САД имају све мање способности, али и жеље, да се баве том улогом.
Све ово само потврђује логику руског становишта да је постојећи међународни поредак, колико год несавршен, бољи од импровизације и закона џунгле. Укидање постојећих правила без алтернативе значи да нестабилност постаје норма, а цену плаћају сви, закључује Бордачев.