Политика испред спорта: Андреа Пирло, руске везе и фудбалски земљотрес у Италији

Када је Италија овог лета и трећи пут заредом остала без пласмана на Светско првенство, било је јасно да национални тим више не може да се поправља козметичким променама.

Земља која је четири пута била шампион света нашла се у најдубљој кризи у модерној историји, а Фудбалски савез Италије (ФИГЦ) одлучио је да покрене потпуну реконструкцију. За техничког директора именован је Паоло Малдини, једна од највећих легенди италијанског фудбала, који је за саветника довео Леонарда.

Наш избор

Зашто је Израел другачији од Русије: Када постоје двоструки аршини, ту више нема спорта

Њихов први и најважнији задатак био је избор новог селектора који би вратио "азуре" на светску сцену.

После неуспешних покушаја да убеде Пепа Гвардиолу, а затим и Карла Анчелотија, избор је пао на Андреу Пирла. Светски шампион из 2006. године није био случајан кандидат.

Иако његова тренерска каријера није достигла висине играчке – у Јувентусу је освојио Куп и Суперкуп Италије – потом је радио у Карагумруку, Сампдорији и Дубаи јунајтеду. За Малдинија и Леонарда пресудни нису били само резултати, већ ауторитет човека који је годинама представљао симбол италијанског фудбала.

Ко је Андреа Пирло?

Тешко је пронаћи фудбалера који је у последње три деценије толико обележио италијански фудбал као Андреа Пирло. Надимак "маестро" није добио случајно – захваљујући јединственој визији игре, прецизности додавања и способности да диктира ритам утакмице, сматра се једним од најбољих везних играча своје генерације и једним од највећих "региста" у историји светског фудбала.

Током играчке каријере освојио је практично све што се могло освојити – шест титула шампиона Италије, две Лиге шампиона са Миланом, три европска Суперкупа, Светско клупско првенство, као и бројне домаће трофеје са Миланом и Јувентусом.

У Кућу славних италијанског фудбала уврштен је 2019. године, а његов утицај на игру и данас представља предмет анализа тренера и стручњака широм света.

Посебно место у његовој каријери заузима репрезентација Италије, за коју је одиграо 116 утакмица и постигао 13 голова, што га сврстава међу играче са највише наступа у историји "азура".

Био је један од кључних људи генерације која је 2006. године освојила Светско првенство у Немачкој. На турниру је три пута проглашаван играчем утакмице, постигао је гол већ у првом мечу против Гане, асистирао Фабију Гросу у чувеном полуфиналу против Немачке, извео корнер после којег је Марко Матераци изједначио у финалу против Француске, а потом сигурно реализовао пенал у одлучујућој серији.

Првенство је завршио као трећепласирани у избору за најбољег играча турнира, иза Зинедина Зидана и Фабија Канавара, чиме је додатно учврстио статус једне од највећих легенди италијанског спорта.

Политика испред спорта

Међутим, управо када се чинило да је све договорено и да ће он бити предводник новог таласа италијанског фудбала, спорт је престао да буде главна тема.

Уместо анализе Пирлових тренерских квалитета, италијанска јавност почела је да расправља о његовим пословним везама са Русијом.

Пирло је од прошле године глобални амбасадор руске кладионичарске компаније "Фонбет", а тренутно је и тренер Дубаи јунајтеда, клуба чији је власник руски бизнисмен и милијардер Сергеј Ломакин, један од људи повезаних са овом компанијом.

Наш избор

Масовне гробнице, отмице и "договор" картела и полиције: Тамна страна Мундијала у Гвадалахари

Контроверзе су додатно појачане након његове посете Москви у мају, када је присуствовао Суперфиналу Купа Русије, учествовао у промотивним активностима "Фонбета" и фотографисао се са бројним званицама.

Том приликом је, заједно са Матерацијем и Артјомом Дзјубом, учествовао на потписивању аутограма уочи дуела између Краснодара и Спартака.

Убрзо је уследила лавина политичких реакција.

Посланица Европског парламента Пина Пичерно поручила је да репрезентација Италије представља државу која је на страни Украјине и Европске уније и да би именовање човека који сарађује са руским брендом било озбиљна грешка.

Бивши министар Карло Календа отишао је корак даље, оценивши да они који промовишу Русију не би требало да обављају националне функције.

Наш избор

Иранске фудбалерке у Аустралији: Између спорта, политике и две супротстављене приче

Истовремено, посланик Мауро Беруто нагласио је да је проблем и чињеница што селектор уопште рекламира кладионицу, без обзира на њено порекло.

Посебан притисак извршила је организација "Кодаконс", која је најавила пријаву против Пирла, тврдећи да је својим јавним наступима прекршио такозвани Декрет о достојанству из 2018. године, којим је у Италији забрањено рекламирање клађења и игара на срећу.

Иако против Пирла није покренут никакав кривични поступак, нити је утврђено да је прекршио закон у оквиру свог рада у иностранству, политички притисак постао је толико снажан да је његова кандидатура практично постала неодржива.

Председник савеза Ђовани Малаго је, упркос Малдинијевом залагању зауставио преговоре после консултација са правним тимом.

Дискредитација једног од највећих италијанских фудбалера свих времена

Пирло је у саопштењу навео да је његова сарадња са "Фонбетом" искључиво комерцијалне и спортске природе, да произилази из ангажмана у Уједињеним Арапским Емиратима и да јој се неправедно приписује политичка димензија.

"Приписивати политичко значење тој сарадњи значи приписивати ми ставове које никада нисам изнео и који ми не припадају", поручио је Пирло, додајући да осећа велику горчину јер је спортска одлука претворена у јавну политичку полемику.

Недуго потом огласила се и компанија "Фонбет", која је оценила да су покушаји дискредитације једног од највећих фудбалера свих времена последица политизације спорта. Саветник генералног директора компаније Николај Оганезов навео је да су овакве кампање постале уобичајен начин стварања политичких афера у западним медијима.

Подршку Пирлу пружио је и његов син Николо, који је поручио да му је као сину болно да гледа како бука постаје важнија од стручности, поштовања и вредности.

Наш избор

Када политика умеша прсте у олимпијски спорт: Док је Русије, Запад неће желети мир

"Као сину, али и као момку који сања да изгради каријеру у фудбалу, болно ми је да гледам све ово. Чини се да је бука важнија од стручности, поштовања и вредности. Шта год да се догоди, једно ће остати непромењено – поносан сам на то какав си човек, а то ми је много важније од тога какав си професионалац у очима света", написао је Николо на друштвеним мрежама.

Међутим, ту се прича није завршила.

Случај је отворио и много ширу расправу о томе да ли се у европском спорту исти критеријуми примењују на све. Док су једни тврдили да човек који сарађује са руском компанијом не може да представља Италију, други су поставили питање да ли би реакција била иста да је реч о компанији из неке друге државе.

Иза свега, наравно, стоји русофобија

Бивши посланик Алесандро Ди Батиста оценио је да је читава афера пример русофобије, запитавши се да ли би ико негодовао да је Пирло сарађивао са израелским брендом. Руски амбасадор у Италији Алексеј Парамонов оценио је да је легендарни фудбалер постао жртва "културе отказивања" и политичког притиска.

Без обзира на то да ли се неко слаже са таквим оценама, оне су отвориле питање које превазилази сам случај Андрее Пирла – да ли се у савременом спорту исти аршини примењују на све актере.

Чињеница је да бројни спортисти, клубови и савези сарађују са компанијама из држава које су предмет озбиљних међународних критика или су укључене у оружане сукобе, а да такве везе ретко доводе у питање њихово право да обављају највише функције у спорту.

Са друге стране, у Пирловом случају сама чињеница да је реч о руској компанији постала је довољна да његова кандидатура практично буде заустављена пре него што је и формално разматрана.

То не значи да су све ситуације истоветне нити да су све критике неоправдане, али оставља простор за легитимно питање да ли су критеријуми који се примењују у оваквим случајевима доследни или зависе од политичког контекста и земље из које партнер долази.

Фудбалски земљотрес на "чизми"

Последице нису погодиле само Пирла.

Одлука да он не буде именован изазвала је прави институционални потрес у Фудбалском савезу Италије.

Паоло Малдини и Леонардо, који су функције преузели свега шеснаест дана раније као носиоци пројекта обнове националног тима, поднели су оставке након што је постало јасно да њихов избор неће добити подршку руководства Савеза.

Према извештајима италијанских медија, Малдини је прихватио функцију уз уверење да ће имати кључну реч у избору селектора. Када је политичка полемика практично онемогућила именовање Пирла, проценио је да више нема услове да спроведе план због којег је и дошао у Савез.

Поручио је да је ово тужан дан за италијански фудбал, јер је пао ниже него икада раније, а све због неспособности Фудбалског савеза.

"Када смо Леонардо и ја прихватили ове функције, учинили смо то уз једно јасно разумевање – да ће нам бити указано поверење да водимо спортски пројекат и да ћемо имати овлашћења да доносимо фудбалске одлуке. Нажалост, постало је јасно да су нам поверене одговорности без овлашћења да их спроведемо", рекао је Малдини.

Наш избор

Најбогатији "селфи" на свету: Шта за човечанство значи присуство Роналда у Белој кући

"Многи ће претпоставити да је ова одлука искључиво везана за Андреу Пирла. Није тако. Подржали смо га јер смо, након пажљиве процене, веровали да је он прави човек да започне обнову италијанског фудбала. Можете се слагати или не слагати са тим избором – то је фудбал. Оно што не сме да се догоди јесте да се од људи тражи да носе одговорност, док им се истовремено ускраћује овлашћење да делују", додао је.

Разлике су постојале и око самог избора кандидата. Док су Малдини и Леонардо после одбијања Гвардиоле и Анчелотија стали иза Пирла, председник Савеза Ђовани Малаго разматрао је и друга решења, међу којима су били Роберто Манчини, Тијаго Мота и Антонио Конте.

После распада тог плана, Италија је остала без селектора, без техничког директора и без човека који је требало да спроведе највећу реформу националног тима у последњих неколико деценија.

"Нисмо поднели оставке зато што наш кандидат није изабран. Поднели смо оставке зато што је нестало поверење које нас је довело овде. Без поверења, лидерство постаје титула, а не одговорност", поручио је легендарни Малдини.

Још једна шанса коју су "азури" пропустили

Фудбалска јавност такође је остала подељена.

Председник Серије А Ецио Симонели оценио је да је одлазак Малдинија велики губитак за италијански фудбал, док је спортски директор Интера Пјеро Аузилио поручио да би Пирло, захваљујући свом ауторитету, заслужио подршку целокупне фудбалске јавности.

Наш избор

Понижавање "монтенегрина" у Подгорици: Да ли вила кличе ил' се чују вици?

"Пирло има такав ауторитет да сви у овом тренутку треба да мислимо на добро репрезентације и да је подржимо, не размишљајући о томе шта може да испадне добро, а шта лоше. Треба да размишљамо о томе да дамо свој допринос и да идемо у истом правцу, односно ка ономе што је најбоље за репрезентацију", јасан је Аузилио.

С друге стране, Рој Кин критиковао је Малдинија и Леонарда због оставки, оценивши да истински лидери не одустају после прве препреке већ остају да се боре за своје идеје.

"Да су заиста веровали у препород италијанског фудбала, остали би, борили се за своје идеје и доказивали своју вредност. Отићи само зато што њихов први кандидат није изабран? То не могу да поштујем. Утицајни људи у фудбалу се тако не понашају", истакао је Кин.

Како год се посматра овај случај, једна чињеница делује неспорно – Андреа Пирло није изгубио место селектора због анализе свог тактичког рада, резултата или фудбалске визије. У средишту расправе нашли су се његови пословни ангажмани, геополитички контекст и јавна перцепција сарадње са руским компанијама.

Да ли је то оправдано у времену када национални селектор представља и државу, или је реч о селективној примени критеријума која показује да у спорту више нису довољни само знање и ауторитет, питање је које ће, барем у овом случају, највише коштати италијански фудбал.