Зашто је важно иранско-кинеско партнерство?

Ирански председник Ебрахим Раиси завршио је државну посету Кини, где се састао са кинеским колегом Си Ђинпингом. Пре пута, Раиси је објавио чланак у кинеском партијском листу у коме говори против унилатерализма, насилних мера и санкција, за које обе земље сматрају да су главни узроци нестабилности у данашњем свету.

Посета долази у критичном геополитичком тренутку, када се обе земље суочавају са све јачим притиском Сједињених Америчких Држава, које настоје да их обуздају и војно надјачају, пише политички аналитичар Тимур Фоменко за РТ интернешенел. 

Пошто су одавно одустале од било каквог претварања да подржавају Заједнички свеобухватни план акције (ЈЦПОА) са Техераном, из којег се Доналд Трамп повукао, САД су Ирану увеле тешке санкције са циљем да осакате његов економски и војни развој.

Поред тога, Америка је увела низ ембарга за кинеску технолошку индустрију. Све то навело је Пекинг и Техеран да ојачају међусобне везе у различитим областима. Пре две године потписали су 25-годишњи иранско-кинески програм сарадње, којим је предвиђено око 400 милијарди долара инвестиција у ту блискоисточну земљу.

Поставља се питање зашто је Кина заинтересована за Иран? Иран је земља са огромним неискоришћеним потенцијалом. Са више од 86 милиона становника, једна је од најмногољуднијих земаља на Блиском истоку. Иако је Иран био предмет америчке политике обуздавања од револуције 1979. године, показао се као велики противник Запада, а самим тим и као потенцијални кључни стратешки партнер Кине.

Ово додатно добија на значају када се узму у обзир велике резерве нафте којима Техеран располаже. Кини је потребна већа геополитичка подршка за суочавање са Западом, а Иран је важан део тога.

Техеран, такође, види Пекинг као најбољу опцију да избегне ограничења које је наметнуо Вашингтон. Америчко очигледно и намерно занемаривање ЈЦПОА окончало је све илузије које је Иран некада имао о САД и њиховим савезницима. Техеран је схватио да никада неће моћи да напредује осим ако не нађе политички простор за то у мултиполарном свету, у којем би могао да смањи штетни утицај санкција и непријатељске политике америчких савезника као што је нпр. Израел. То значи продубљивање веза са Кином, али и блиске односе са Индијом и Русијом, државама које се, такође, супротстављају америчким санкцијама.

Али, да ли Кина види Иран као савезника? Упркос топлој реторици Пекинга и обећањима Техерану, стварност је компликованија, оцењује Фоменко. Иако је вољна да продуби везе са Техераном, Кина ипак покушава да се удвара читавом Блиском истоку истовремено као део ширег стратешког балансирања. Пекинг не заузима страну у сукобима на Блиском истоку, већ се одлучује за неутралност и стабилност и потписује споразуме о стратешком партнерству са Саудијском Арабијом, ривалом Ирана.

Важно је имати на уму кључни фактор у доношењу одлука у Кини: приступ нафти и енергији. Кина је највећи потрошач и увозник нафте на свету, а њено превелико ослањање на увоз нафте поморским рутама преко источне обале је стратешка слабост коју би САД настојале да искористе у случају сукоба.

Иран не само да има сопствену нафту, већ, што је још значајније, служи и као копнени мост ка Азији са Блиског истока, што га чини суштински важним делом Иницијативе "Појас и пут".

Иако Кина може да купује нафту од Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и других, те државе не могу да транспортују нафту у Кину преко копна, што би је учинило мање рањивом на потенцијалне америчке нападе. Зато је Кина заинтересована за стварање инфраструктуре у Ирану, као и у суседном Авганистану.

Дакле, Иран је кључан за националну безбедност Кине у различитим аспектима: геополитици, енергетици и географији. Обе земље су признале да им је то једно од најважнијих геополитичких партнерстава. У ери растућег америчког непријатељства и агресије, Кина и Иран се приближавају као државе које разумеју важност мултиполарности и проналазе заједничке начине да се развијају усред западних санкција. Кина нуди Ирану раст, док Иран нуди сигурност, енергију и потенцијал "успаване силе" на Блиском истоку. Обе земље желе да изграде сасвим другачији свет, а САД чине све што могу да то спрече.