Свет
Трампови нафтни ратови: Последња линија одбране долара
Ирански циљ је да уништи петродолар. Он гађа империју право у срце. А то би означило и крај пренадуване америчке економије и свих њених механизама
Иран је кључна раскрсница Евроазије, која има апсолутно све што је неопходно САД, пре свега неисцрпне ресурсе, од нафте до ретких земних минерала.
Али, Иран је суверена и слободна земља, која има споразуме о стратешком партнерству са Русијом и Кином. У рату против САД и њихових савезника, Иран се не ослања искључиво на Русију; Кина игра веома значајну улогу у пружању војне подршке Техерану.
Због тога, пише немачки магазин "Цуерст", расте забринутост у Белој кући. Амерички председник Доналд Трамп је на својој платформи "Трут соушал" изјавио: "Председник Си ми је обећао да неће снабдевати оружјем техерански режим. Али, ако то учини, или ако Путин то учини, то ће се завршити веома лоше за обојицу". Амерички министар финансија Бесент је позвао Кину да уведе санкције Ирану...
Тешко да ће се Русија и Кина уплашити од америчких претњи.
Дискретна подршка Кине
Недавно откривене информације указују на то да Кина систематски јача војне капацитете Иранског корпуса револуционарне гарде (ИРЦГ), извештава немачки лист.
Последице су видљиве на бојном пољу. Недавно су Иранци покренули истовремене нападе на америчке базе и објекте у Бахреину, Кувајту, Катару, Оману и Јордану. У овим нападима, тврди се, погинула су три америчка војника. Стварни губици се, наравно, не саопштавају. Барем не док траје рат.
Британски стручњак за противваздушну одбрану Том Шарп описао је то као "најмасовнији талас напада од почетка рата". Према његовим речима, Техеран је користио шифровани кинески сателитски навигациони систем беидоу-3, што му је омогућило да ефикасније заобиђу америчке контрамере против ракета и дронова.
Војна сарадња између Ирана и Кине, међутим, сеже много дубље у прошлост. Годинама је Кина подржавала Иран технологијама и компонентама двоструке намене.
Сам Трамп је недавно, по први пут, поменуо "евроазијску осовину".
Нова велика евроазијска игра
У међувремену, у Ирану је нови верски вођа Моџтаба Хамнеи, са обновљеним Врховним саветом за националну безбедност (СНСЦ), поновио да Техеран никада неће пристати на компромис, посебно не у тренутном статусу "ни рат, ни мир".
Заправо, Техеран Вашингтону диктира низ веома оштрих услова за отварање Ормуског мореуза. Неки од тих услова су посебно тешки за САД, попут трајног окончања америчких ратова против Ирана и његових савезника у Палестини, Либану, Јемену и Ираку; укидања америчке поморске блокаде и повлачење свих америчких снага; не мање од 300 милијарди долара надокнаде за ратну штету; укидање свих санкција; безусловно ослобађање све замрзнуте имовине, итд.
Јасно је да то САД никад неће испунити. То би значило наговештај предаје САД, пише бразилски геополитичар Пепе Ескобар на сајту "Фондације стратешке културе", капитулације на сваком фронту, од "праћења новца" до војног протеривања, краја санкција и потпуне иранске контроле над Ормуским мореузом.
Рат у Западној Азији ће се, дакле, наставити, на овај или онај начин, вероватно годинама.
Чудно је како се ствари понављају кроз историју. Све подсећа на обнављање "Велике игре", која се током 19. века водила између Британског и Руског царства.
Трампов нафтни рат је очајнички потез САД
Свако зрно песка дуж Старог и Новог пута свиле, наставља Ескобар, зна да огроман амерички дуг тражи нове механизме, који ће се хранити контролом над природним ресурсима, од нафте и злата, све до ретких земних минерала, којим би се трговало искључиво у доларима.
Другим речима, Трампов нафтни рат је подједнако егзистенцијалан за хегемонију САД, као и за опстанак Ирана, коме Трамп прети да ће га уништити и заменити клијентским режимом, попут оног у Венецуели.
За САД, нафтни рат против Ирана – и Русије и Венецуеле – није био рат по избору. То је, тврди славни амерички економиста Мајкл Хадсон, очајнички потез да се одржи њен светски монопол над нафтом, што би Америци омогућило да остане глобална рентијерска економија, која из иностранства добија све оно што више не производи код куће. Дакле: путем долара.
САД су се после краја Хладног рата претвориле у паразита, или у огроман тумор на телу глобалне економије, који се сада грчевито бори да очува своје место на врху предаторског ланца.
Први видљиви резултати рата у Западној Азији
Ово је, заправо, нови "вечни рат", сматра Ескобар. Вашингтон никада неће укинути санкције Ирану, нити ће му вратити замрзнута средства. То је политички – и геоекономски – немогуће.
И то нема никакве, или има врло мало везе са Трампом. Ко год да је на власти, додаје он, Вашингтон неће прихватити иранску контролу над Ормуским мореузом, јер би то у пракси запечатило империјални неуспех да користи економске санкције као своје "дипломатско средство".
Ипак, неки резултати рата, који је покренут 28. фебруара, већ су видљиви, додаје Ескобар. То укључује финансијско уништење земаља Заливског савета за сарадњу, заједно са колапсом њихових режима; готово неизбежно географско ширење Јемена; практично потпуну међународну изолацију култа смрти (Израела); масивну глобалну економску кризу, у комбинацији са финансијском кризом у САД; и уздизање Ирана на ранг истакнуте силе Западне Азије, Евроазије и Глобалног југа.
Међутим "империја хаоса, лажи, пљачке и пиратерије", закључује Ескобар, неће ништа од тога прихватити, јер њу не обавезују никакви потписи на дну споразума.
Нови хибридни рат у Каспијском мору
Кључно у овој игри је Каспијско море, чвориште Међународног транспортног коридора Север-Југ (ИНСТЦ), што чини један од главних коридора повезивања паневроазијске трговине 21. века, који повезује чланице БРИКС-а, Русију, Иран и Индију са Централном Азијом и заобилази западне санкције и поморске уске тачке које контролише НАТО.
Хибридни рат у Каспијском мору савршено се уклапа у империјални сценарио изазивања негативних системских последица, које се шире изван Русије и Ирана, све до Кине и Европе. Кина посматра Каспијско море као кључни канал повезивања између пројеката Иницијативе Појас и пут (БРИ) и Централне Азије и Европе.
Тако би Каспијско море могло постати сам врх геополитичке поделе близу центра Евроазије, супротстављајући Вашингтон/Тел Авив/Кијев сувереним и независним цивилизацијским државама БРИКС-а/ШОС-а.
Све се врти око (петро)долара
Све се, на крају, врти око долара, односно око тренутног недостатка рециклираних петродолара од стране петромонархија – а то је перверзни механизам, који подупире монструозни и неотплативи амерички дуг, који већ премашује 40 билиона долара, пирамиду деривата и мега-балона вештачке интелигенције са Волстрита, уочава бразилски геополитичар.
То је оно што заиста покреће империјални очај: да се нешто реши, било шта, са Персијанцима. Иран је тиме управо дефинисао главно геоекономско бојиште за земље региона (Русија, Иран, Кина), много ефикасније него бескрајне дискусије унутар БРИКС-а.
Уколико заиста дође до колапса рекета петродолара земаља Заливског савета за сарадњу, читаво финансијализовано неоколонијално царство, вођено даљинским управљањем, постаће апсолутно немогуће.
Или, према речима Мајкла Хадсона: иранска алтернатива америчкој хегемонији иде много даље од протеривања америчких војних база из региона. Ове базе су, уосталом, већ уништене или премештене у Индијски океан и Италију.
Оно што је преостало Ирану јесте ослањање арапских произвођача нафте на америчка финансијска тржишта. Ова економска симбиоза их је до сада везивала за САД и њихове политичке диктате, који датирају још од споразума о петродоларима из 1974. године, који петромонархије обавезују да рециклирају приходе од извоза нафте на америчка тржишта обвезница и куповину америчког оружја.
"Мислим да не треба да се стидимо..."
Техеран, као и Москва и Пекинг су то на време схватили. ИРЦГ је објавио да ће "сравнити са земљом највреднију имовину америчких компанија у свим земљама које су (биле) домаћини америчких база".
Укратко: ирански циљ је да уништи петродолар. Он гађа империју право у срце. А то би означило и крај хиперфинансијализоване, пренадуване америчке економије и свих њених механизама, од берзи до вештачке интелигенције, њену економску смрт.
Алтернатива томе је судбина Венецеуле, која прети и Ирану и Русији. Бесент је отишао толико далеко да је "предвидео" да ће, "када се заврши сукоб између Русије и Украјине, Русија пожелети да се врати у доларски систем", упркос томе што је претрпела конфискацију 300 милијарди долара својих депозита.
Тешко да је могуће бити отворенији од Бесента. И мање интелигентан. Иран и Русију треба приморати да капитулирају под условима сличним оним који су испостављени Венецуели.
"Мислим да не треба да се стидимо и попуштамо тамо где имамо предности...", додао је Бесент.
Трампови нафтни ратови, закључимо, представљају последњу линију одбране долара.
Live
