Одушевљење, слобода, виртуоз на виолончелу који свира у подножју срушеног зида... Свуда се тада свирала Бетовенова "Ода радости". Међутим, несклад између идеје "поновног уједињења" и насиља које је пратило ову, наводно мирну револуцију, постао је убрзо веома очигледан, писао је својевремено француски "Монд дипломатик".
Када је срушен Берлински зид, већина Источних Немаца режима није желела уједињење са Западном Немачком, већ демократизацију – њих 71 одсто, према истраживању "Шпигла", објављеном 17. децембра 1989. Говор једног свештеника на великом митингу 4. новембра 1989. на Александерплацу у Берлину добро осликава ово расположење: "Ми, остали Немци, имамо историјску дужност да покажемо да је прави социјализам заиста могућ."
Апел "За нашу државу", који је 26. новембра 1990. покренула списатељица Криста Волф и који је представљен на националној телевизији, написан је са истим циљем. "Још имамо прилику да развијемо социјалистичку алтернативу Савезној Републици Немачкој", писало је у тексту, који је потписало 1,2 милиона Источних Немаца, чија је популација тада износила 16,6 милиона.
"Најпрљавији избори у мом животу"
Како примећује "Монд дипломатик", опозициони покрети и странке, окупљене око Округлог стола, основаног 7. децембра ради "очувања независности" државе и доношења новог устава, зацртали су оквир демократског и еколошког социјализма.
Реч је, уосталом, о старој традицији, о чему је, у делу "Пруски социјализам" (1919), писао немачки историчар Освалд Шпенглер, један од истакнутих поборника немачке "конзервативне револуције". Продор западнонемачких политичких снага убрзо је неутралисао ову мобилизацију, пренео је овај лист.
У том тренутку, вође из Бона – тадашњег главног града Западне Немачке – припремали су праву инвазију на суседну државу, пише овај лист. Њихово мешање у парламентарне изборе 18. марта 1990. попримило је такве размере да је Егон Бар, бивши социјалдемократски премијер и неко ко је током 70-их био заслужан за поправљање односа две земље, говорио о "најпрљавијим изборима које је видео у животу".
Како закључује "Монд дипломатик": Немачка се 1990. није ујединила. Реч је напросто о анексији Источне Немачке.
Време када је Запад мирисао на чоколаду...
Током четири деценије након што је 1949. године настала ДДР, њено становништво изградило је специфичан идентитет, који је, с једне стране, био обележен социјалистичким достигнућима у сферама рада, солидарности, здравства, образовања и културе, а са друге, непријатељством према ауторитарној партијској држави, тврди овај лист.
Такође, Источне Немце је неодољиво привлачио тадашњи Запад, који је, како је написао новинар "Дojче велеа" Кај-Александер Шолц, тада "још мирисао на чоколаду".
Министар унутрашњих послова Западне Немачке Волфганг Шојбле је у пролеће 1990. рекао источнонемачкој делегацији: "Драги пријатељи, овде се ради о придруживању НДР-а Савезној Републици, а не обрнуто.... Овде се не ради о уједињењу две равноправне државе."
Није било чак ни речи о новом немачком уставу. Другим речима, Бон је, упркос жељама различитих политичких покрета у Источној Немачкој, једноставно анектирао свог источног суседа.
Последице те анексије и данас осећају Источни Немци, који су изгубили сопствену државу. Отада генерације Немаца одрастају у сасвим различитим световима.
Прави проблем се састојао у следећем. Као што је велики немачки драмски писац и песник Бертолт Брехт записао у једном комаду (ове речи изговара члан централног комитета партије): "Пошто се народ не слаже, морамо именовати нови народ".
Ипак, како додаје "Монд дипломатик", чак ће и творци "поновног немачког уједињења" ускоро морати да схвате да се народ не може распустити са лакоћом са којом се може угасити пољопривредни комбинат.
Како је настала савремена Немачка
Данашња Немачка је вештачки ентитет, пише публициста Станислав Крапивник за сајт "Мултиполар прес", реч је, заправо, о две или више земаља окупљених под истом заставом.
Етаблирани, либерални медији на Западу имају обичај да олако прелазе преко историјског контекста догађаја. Режисер укључује камере када му то одговара. Али историја се одвија у континуитету.
Немачка су ујединили канцелар Бизмарк и краљ, касније кајзер Вилхелм Први, кроз два рата: пруско-аустријски рат, а затим француско-пруски рат. Оба су завршила пруском победом, јер је Прусија окупила већину германских држава, што јој је, на крају, омогућило да формира Немачку конфедерацију, која се ускоро претворила у Немачко царство (Рајх).
Вилхелм је у свему томе био невољни учесник, сматра овај аутор, јер је био окружен либералном интелигенцијом, која није желела царство. Бизмарк је вешто маневрисао између различитих струја. Тако је 1883. године рођена јединствена немачка држава.
Немачка је, захваљујући милости Совејтског Савеза и његових тада либералних елита, поново уједињена 1990. године, уз усмена и неформална обећања Сједињених Америчких Држава. Нико, заправо, ништа није питао источнонемачку владу ни народ, који се се нашли пред свршеним чином. На руском се то каже: "Удали су ме без мене", додаје Крапивник.
Иако Немачка данас има јединствене границе, она није уједињена држава, а резултати избора показују праву истину, која се крије иза тупих осмеха и још тупљих умова берлинских политичких елита, пише овај аутор.
Уједињење или корпоративно преузимање
Скоро цела бивша Источна Немачка је гласала за Алтернативу за Немачку (АфД), са изузетком Берлина.
Остатак Немачке, уз неколико мањих изузетака, гласао је већином за ЦДУ. Уколико пажљиво погледамо податке за старосну категорију од 18 до 24 године, видећемо да је 21 одсто њих гласало за АфД, а 27 одсто за Линке (Левицу). Већина оних који су гласали за АфД била је у бившој Источној Немачкој, а већина исте старосне категорије који су гласали за Линке је из Западне Немачке.
Називати немачко уједињење уједињењем је, наравно, апсурдно, додаје Краивник, јер је наводно уједињење пре личило на корпоративно преузимање. Запослени у компанији која ће бити прогутана обично немају користи од таквих менаџерских споразума. Источни Немци у томе нису били изузетак.
Одувек су постојале културне разлике између пруско-саксонских народа и њихових западних рођака, да не помињемо Баварце, од којих многи себе чак и не сматрају Немцима, већ припадницима неке друге германске скупине.
После 1990. године, западни менталитет је наметнут Источним Немцима. Рећи да су Источни Немци у томе просперирали је гола лаж, сматра Крапивник. Многе компаније у Источној Немачкој су уништене, а веома мало њихових научника, интелектуалаца и менаџера је добило шансе у западној структури моћи. Ефективно, они су – а сада и њихова деца – лишени права гласа.
Осим тога, многи руски Немци, који су имигрирали у Немачку 90-их и 2000-их, стигли су у Источну Немачку, где су открили да их је систем, који је створио либерални Берлин, учинио мање вредним Немцима. Таласи имиграната, којима је Берлин преплавио земљу, имали су предност. То је створило АфД.
Смрт идеје једне, недељиве Немачке и једне немачке нације?
То је још једном показало да је Немачка апсолутно подељено друштво, у коме нема једнакости пред законом.
"Велика немачка породица" је још једна таква лаж, управо дистопијска лаж, тврди Крапивник, заснована на цензури и парламентарном систему који гарантује да никакви избори неће моћи да наруше контролу елита над земљом.
Затварање фабрика, вртоглави раст цена струје, грејања, хране и горива несразмерно је тешко погодило бившу Источну Немачку. Глас АфД-а се систематски игнорише, а странка се протерује из власти.
Али, додаје овај аутор, Мерц је ратнохушкачки јастреб, одлучан да ескалира тензије са Русијом, укључујући и рат. Од Источних Немаца (Пруса) се очекује да се боре у предстојећем рату, без обзира на њихова проруска осећања и честе породичне везе са Русима.
Западне политичке елите, додаје овај публициста, апсолутно су глуве за Источне Немце, а то би могло би да изазове ситуацију сличну оној у Украјини из 2014. године. Ако Берлин започне регрутацију, то може изазвати тоталну националну кризу или чак колапс Немачке. Реч је о смрти идеје једне, недељиве Немачке и једне немачке нације.
Распад Савезне Републике Немачке је због тога постао неизбежан, сматра чувени француски публициста Тијери Мејсан на сајту "Волтернет". Распад Немачке је уско повезан са такође неминовним распадом данашње Европске уније.
Док Британија гура Немачку у рат против Русије, ми заправо сведочимо њеном економском и политичком колапсу, каже Мејсан, и додаје: "Ова земља је већ дубоко подељена на два различита народа, а њен идентитет је сада под великим знаком питања."
И та радикална подела ће убудуће, за заоштравањем и продубљивањем кризе, само добијати на снази.