Мало је митова који су тако привлачни и дуговечни као онај о члану 5 Вашингтонског споразума из 1949. године. Заговорници овог мита убеђени су да је НАТО, захваљујући овој одредби, попут "Три мускетара" Александра Диме – где напад на једног представља напад на све, а САД би аутоматски и пуном снагом притекле у помоћ сваком савезнику који се нађе на удару.
Питање је колико би такав сценарио заиста функционисао током Хладног рата – када су САД искрено страховале од совјетске, односно комунистичке претње – и то је немогуће са сигурношћу утврдити, јер тај савез никада није био стављен на такву врсту искушења.
Међутим, та претпоставка је свакако потпуно погрешна у садашњим условима, као и у околностима које се могу очекивати у будућности, због чега амерички савезници и партнери морају бити опрезни и пажљиви, пише за РТ интернешенел Дмитриј Трењин, председавајући Руског савета за међународне послове.
Сама формулација овог члана је намерно двосмислена. Јасно је да не постоји аутоматизам у погледу употребе силе; таква пажљива формулација била је услов за ратификацију споразума у америчком Сенату, будући да су тадашњи амерички креатори политике имали одбојност према уласку у савезе који би их уплели у стране сукобе.
Толико о аутоматској употреби америчке војне силе.
Касније, након што је Совјетски Савез развио интерконтиненталне балистичке ракете средином и крајем педесетих година прошлог века, америчка војна стратегија тежила је избегавању директне размене нуклеарних удара. Нуклеарни рат би, уколико би до њега дошло, морао остати ограничен, односно сведен искључиво на територију Европе – како њен источни, тако и западни део.
Толико о америчком нуклеарном кишобрану.
Током Хладног рата, кризе које су се понављале око Западног Берлина сматране су у Вашингтону вероватним поводом за рат, али Западни Берлин је формално био окупирана територија, а не савезничка држава. Град су штитили амерички, британски и француски војни гарнизони, па би сваки потез усмерен против њега (до чега никада није дошло) представљао напад на америчко војно особље.
Ситуација дуж граница између две Немачке, границе Чехословачке и Западне Немачке, или граница Норвешке и Турске са Совјетским Савезом, иако напета, била је трајно стабилна. На другим местима, НАТО и Варшавски пакт били су раздвојени широким појасевима неутралне територије.
Толико о вероватноћи војних сукоба који би активирали члан 5.
Актуелна америчка Национална одбрамбена стратегија не види Русију као главну претњу, с обзиром на то да је Трампова администрација усредсређена на пребацивање тежишта америчких снага ка Источној Азији и Пацифику. Председник Доналд Трамп пребацио је терет одбране НАТО-а на саме европске чланице. Ако је његово поступање током сукоба у Украјини мерило, он нема ни жељу ни склоност да ангажује америчке снаге у одбрани америчких савезника и клијената. Продаја оружја и размена обавештајних података представљају границу тог ангажмана.
Вашингтон такође вероватно озбиљно схвата упозорење Москве да би рат између НАТО-а и Русије био другачији од сукоба у Украјини и да би био "кратак". То, једноставно речено, значи да би такав рат био нуклеарни. Не може се очекивати да ће Американци – који су пажљиво избегавали нуклеарни рат са Совјетским Савезом када су се осећали истински угроженим – сада дозволити да буду увучени, зарад својих европских савезника, у нуклеарни сукоб са Русијом, која је и даље једина земља на свету способна да уништи САД.
Председник Џозеф Бајден је својевремено изјавио да би САД браниле Тајван уколико би Кина покушала да силом постигне национално уједињење, док је Трамп далеко опрезнији. У циљу обуздавања Кине, као и у случају Русије, његова администрација гура савезнике у први план, при чему су Филипини и Јапан главни кандидати. Што се тиче Тајвана, након што се његова индустрија полупроводника безбедно премести у Америку, значај тог острва за САД знатно ће се смањити.
Америчке безбедносне гаранције – иако, признаје се, не оне типа члана 5 – показале су се као потпуно безвредне током текућег америчког сукоба са Ираном. Уместо да штите арапске земље Персијског залива, америчке базе у региону деловале су као магнети, привлачећи иранске дронове и ракете који су оштетили инфраструктуру земаља домаћина. Они у источној и северној Европи који сматрају да ће боље проћи ако на својој територији буду угостили америчке (или, у том случају, француске) нуклеарне капацитете, требало би добро да размисле.
Украјина је залутала и навукла на себе неизрециве недаће када су њени лидери чланство у НАТО-у поставили као свој циљ. Нису схватали да Вашингтон никада није имао намеру да им пружи чак ни симболичну гаранцију заштите.
Безбедност у свету 21. века не може се препустити страним силама; она се може темељити једино на сопственим ресурсима и стабилним односима са суседима. Ово је поука не само за Украјину и Европу, већ и за арапске земље Персијског залива и источну Азију, закључује Трењин.