Свет
Радиоактивна историја америчког споразума о Гренланду
Хладноратовска мисија у близини Тулеа завршила се радиоактивним инцидентом и открила ризике који стоје иза војног присуства Вашингтона на арктичком острву
САД, Данска и Гренланд потписали су нови споразум о проширењу америчке војне активности на острву. Вашингтон назива Гренланд виталним за своју безбедност, али проширено војно присуство такође покреће старије питање: Које ризике преузима арктичко острво?
Споразум се надовезује на одбрамбено партнерство које датира још из 1951. године. Та историја укључује епизоду која је истакла ризике америчке стратегије Хладног рата, пише за РТ интернешенел руски историчар Евгениј Норин.
Нуклеарне патроле изнад Гренланда
Шездесетих година прошлог века, у јеку Хладног рата, америчко ратно ваздухопловство покренуло је операцију "Хром доум". Ова мисија је подразумевала стално држање бомбардера наоружаних нуклеарним оружјем у стању ваздушне приправности, спремних да нападну СССР ако је потребно.
У теорији, стратегија би онемогућила СССР да разоружа САД једним ударцем. Међутим, у пракси, како се број патрола авиона наоружаних нуклеарним оружјем повећавао, тако се повећавао и број инцидената који укључују нуклеарно оружје.
Тадашњи амерички министар одбране Роберт Макнамара залагао се за окончање овог програма, тврдећи да су Американци већ успоставили ефикасан систем раног упозоравања на лансирање балистичких ракета, тако да САД могу да преузму мање ризика и смање трошкове. Међутим, Стратешка ваздушна команда се опирала овој идеји, плашећи се да ће то умањити њихов значај и довести до смањења буџета.
Страшан инцидент догодио се 1966. године изнад Шпаније када се бомбардер сударио са авионом-цистерном за допуну горива, што је резултирало неколико смртних случајева и нуклеарним бомбама које су слетеле на плаже и у Средоземно море. Упркос овом инциденту, САД су сматрале нуклеарну претњу СССР-а питањем од примарног значаја, оним које оправдава било какве мере.
На крају, након интензивних дебата, постигнут је компромис: број патролирајућих бомбардера би се смањио, али би се ваздушне патроле наставиле.
Ледени црв на острву на рубу света
Ваздухопловна база Туле на северу Гренланда основана је 1950-их. Њена локација је била веома погодна за потенцијално лансирање ракета на СССР и праћење лансирања ракета одатле. Такође је пружала погодну тачку за извиђање совјетског нуклеарног полигона "Нова Земља".
База, названа по митском острву на рубу света, је имала бомбардере, извиђачке авионе, радарске системе, места за лансирање ракета и радаре за рано упозоравање. У свом најактивнијем периоду, база Туле је смештала око 10.000 људи. Поред тога, САД су покренуле високо поверљиви пројекат "Ледени црв", који је имао за циљ изградњу широке мреже места за лансирање нуклеарних ракета скривених у тунелима испод леда.
Седам људи, четири водоничне бомбе и ватра на небу
Бомбардер Б-52 винуо се у ваздух из Њујорка 21. јануара 1968. године, да визуелно прати систем нуклеарног узбуњивања и носећи четири термонуклеарне бомбе, свака снаге веће од једне мегатоне.
Стандардна посада састојала се од пет чланова; међутим, у мисију су били укључени трећи пилот и заменски навигатор.
Трећи пилот, мајор Алфред д'Амарио, понео је на брод неколико јастука како би му лет био удобнији. Поставио је јастуке испод седишта инструктора навигатора и отишао да замени копилота Леонарда Свитенка.
Недуго затим, пилоти су укључили грејач који је био неисправан и у авиону је избио пожар.
Капетан Хауг, командант авиона, затражио је хитно слетање на ваздухопловну базу. Сви апарати за гашење пожара су били искоришћени, али је ватра наставила да се шири. Како се авион приближавао ваздухопловној бази Туле, Хауг је наредио свима да га напусте.
Од седам чланова посаде, шест је успело да се релативно безбедно катапултира. Копилот Леонард Свитенко је погинуо.
Хауг и Д’Амарио спустили су се директно у круг ваздухопловне базе. Особље базе одмах се мобилисало како би потражило преостале чланове посаде. Поларна ноћ је прекрила Гренланд, а временски услови су били ужасни. Јенс Зинглерсен, представник Краљевске трговинске управе за Гренланд, значајно је олакшао потрагу ступањем у контакт са локалним Инуитима, који су организовали тимове са псећим запрегама. Захваљујући њиховим заједничким напорима, пронађена су још три члана посаде – спустили су се на удаљености од око 2,4 километра од базе и брзо су лоцирани.
Водник Калвин Снап, имао је мање среће. Он се катапултирао први и спустио се скоро 10 километара од базе, на температури од -30. Умотавши се у свој падобран, чекао је помоћ 21 сат пре него што га је спасилачки тим пронашао живог али у тешкој хипотермији.
Најгоре је тек уследило. Авион који је носио термонуклеарно наоружање и даље је летео ка северу, док је истовремено горео. Коначно се срушио на лед, око 12 километара западно од ваздухопловне базе. У летелици је било још много горива; оно се запалило на леду, стварајући спектакуларне пиротехничке ефекте. Конвенционални експлозив из бомбе је детонирао, делимично отопивши лед и разбацавши радиоактивне остатке свуда унаоколо.
Постојао је, међутим, још један детаљ. Гренланд је припадао Данској, која је прогласила целу своју територију зоном без нуклеарног оружја. А сада се ту срушио бомбардер наоружан нуклеарним оружјем. Данска влада је брзо издала саопштење тврдећи да се авион није налазио у ваздушном простору Гренланда, већ да је у њега ушао само због ванредне ситуације у летелици. То је била потпуна измишљотина, али је послужила као начин да се ситуација заташка.
САД су се нашле у деликатној ситуацији коју је требало хитно решити.
Санирање последица током арктичке ноћи
Операција чишћења носила је назив "Пројекат ледени гребен" (или, незванично, "Доктор Фризлав"). Операцију је предводио генерал Ричард Овертон Ханзикер, искусни ветеран и херој Другог светског рата.
На Гренланд је упућен тим научника и нуклеарних стручњака, уз велики број војника. Њихов задатак био је да уклоне све радиоактивне материјале пре доласка пролећа, када би контаминирани лед био однет у океан. Поларна ноћ донела је снажне ветрове и изузетно ниске температуре, што је задатак учинило још тежим.
Радиоактивни елементи били су расути по површини димензија 1,6 пута 4,8 километара. У средишту тог подручја налазила се рупа у леду пречника 50 метара. Из ваздуха је била јасно видљива поцрнела површина димензија 670 пута 120 метара, тешко контаминирана уранијумом и плутонијумом.
САД су предложиле данским властима да једноставно сачекају пролеће, када би се лед отопио, а све потонуло у арктичке воде. Међутим, Данска је била огорчена. Американци су се нашли пред избором: или да очисте неред који су направили, или да затворе базу Туле и напусте данску територију.
Мора се рећи да су Ханзикер и његов тим радили херојски. Подигли су мали град на леду, са иглоима, електраном, пистом, комуникационим центром и комором за деконтаминацију. Ледени пут их је повезивао са ваздухопловном базом.
Хиљаде људи радиле су у суровим условима, под светлом рефлектора, секући контаминирани лед, утоварујући га у транспортна возила и превозећи га до складишта, где је пакован у контејнере ради отпреме назад у САД. Остаци су сакупљани ручно – неки комади су били велики, док најмањи нису били већи од батерије. Контаминирана подручја идентификована су помоћу једноставних Гајгерових бројача.
Екипа за чишћење радила је уз минималну заштитну одећу. Већина људи једноставно је носила своју уобичајену одећу за арктичке експедиције.
Операција је званично окончана средином септембра 1968. године. У њој је учествовало укупно 1.700 Данаца и 700 Американаца.
Оно што лед није могао да затрпа
Верује се да је сакупљено око 93 посто радиоактивног материјала, али су неки остаци ипак завршили на морском дну. Једна хидрогенска бомба је вероватно потонула заједно са осталим отпадом. Покушаји да се она пронађе помоћу подморнице на даљинско управљање били су неуспешни. На дну океана откривена је гомила олупина и чини се да остаци нуклеарног оружја и даље тамо леже нетакнути.
Током осамдесетих и деведесетих година избио је скандал. Дански радници ангажовани на чишћењу покренули су судски спор против америчке владе. Иако су изгубили спор, успели су да издејствују објављивање бројних поверљивих докумената.
Накнадне истраге су показале да је стопа смртности од рака међу данским радницима ангажованим на операцији чишћења терена била око један и по пут виша него код опште популације. Такође се испоставило да је праћење здравственог стања екипа за чишћење након инцидента било неадекватно. На крају, званичници су закључили да изложеност радијацији није била значајна и нису утврдили везу између повећане стопе оболевања од рака и несреће из 1968. године.
Повела се жустра расправа о поступцима данских премијера Јенса Ота Крага и Х. К. Хансена. Краг је тврдио да није знао да авиони превозе нуклеарно оружје изнад Гренланда. Међутим, скидање ознаке тајности са америчких докумената указало је на то да је данска влада била упућена у све. Што се тиче Хансена, он је био тај који је тајно одобрио САД да користе ваздухопловну базу Туле као део свог нуклеарног штита. Ипак, до тада су оба премијера већ преминула, па нису могли да одговарају.
Након инцидента, операција "Хром доум" је званично обустављена. На крају крајева, то је била друга нуклеарна несрећа у року од три године, што је било превише чак и за "јастребове". Уз то, и Руси и Американци су већ поседовали велики број ракета, па је употреба бомбардера деловала помало застарело. Коначно, СССР и САД су започели нови период детанта и развили протоколе за поступање у случају инцидената са нуклеарним оружјем. Иако то није помогло онима који су оболели или умрли од рака као последица несреће на Гренланду, значајно је смањило ризик од сличних догађаја у будућности.
Live
