Уметност Хладног рата: Како је ЦИА употребила своје "чудесно културно оружје" у борби против СССР

До краја Другог светског рата, Сједињене Државе биле су уметничка и културна забит. Јесте да су имали Дизниленд и Мекдоналдс и кока-колу, али ништа од трајне културне вредности. Са Европом у рушевинама и уметницима који су побегли пред нацистима, Њујорк је постао културно стециште.

Крајем 1940их, испод смога и небодера Велике јабуке појавио се прави амерички културни феномен - апстрактни експресионизам чији су представници били Марк Ротко, Виљем де Кунинг и, најзначајнији, "уметник-каубој" Џексон Полок.

Полок се издвојио од својих савременика "дрип сликарством", великим платнима по којима је просипао и прскао боје наизглед несвесно претворивши чин сликања у уметност. Тадашњи председник Хари Труман није био обожавалац. "Ако је ово уметност, онда сам ја Хотентот", рекао је. Но, критичари и јавност су били фасцинирани.

Сва та пажња усмерена на Полока и његове савременике заинтересовала је и обавештајну заједницу која је дошла на идеју да контроверзне слике апстрактних експресиониста искористи као оружје у пропагандном рату против Совјетског Савеза.

ЦИА као познавалац уметности

На врхунцу Хладног рата, Совјети и Американци су давали више стотина милиона долара/рубља годишње како би подржали своје идеје савршеног друштвено-политичког система. Параноја у Вашингтону била је најопипљивија током година "црвеног страха" под Макартијем (1950-54) када се чинило да СССР има инфилтриране агитаторе у сваком кутку Америке, од Холивуда до Капитола, само да би се на крају открило да Макартијев лов на вештице има исти кредибилитет као и Трампов "Русијагејт".

Да би сузбио хистерију, Труман је потписао извршну наредбу да се федерални службеници истраже да ли су на неки начин повезани са организацијама за које се сматра да су "тоталитарне, фашистичке, комунистичке или субверзивне" или које се залажу за "промену облика владе Сједињених Држава неуставним средствима".

У јеку те хистерије, ЦИА је добила наређење да појача свој утицај на културном плану, превасходно међу ликовним уметницима. Иако на први поглед делује необично идеја инфилтрирања обавештајаца међу уметнике који су по природи бунтовни и независни, испоставило се да је апстрактни експресионизам, са огромним платнима испрсканим бојом која ретки разумеју, послужио обавештајцима за промовисање идеје личне слободе и слободе изражавања које нема у социјалистичком реализму СССР-а.

"Препознато је да је апстрактни експресионизам врста уметности која је учинила да социјалистички реализам изгледа још стилизованије, ригидније и ограниченије него што је био. И тај однос је искоришћен на неким изложбама", објашњава Доналд Џејмсон, пензионисани ЦИА оперативац.

Операција "дуги поводац"

Амерички обавештајци сада су се нашли пред проблемом: како спровести свој "мрачни утицај" над уметничком заједницом а да не изазову сумњу? На сцену 1950. ступа операција "дуги поводац".

Агенција је помогла да се формира параван организација Конгрес за културну слободу, чије је име имало совјетски призвук. Ова група је била одговорна за тајно каналисање средстава у Музеј модерне уметности (МоМА), који је, изненађујуће, имао бројне везе са обавештајном заједницом у својим редовима. Вилијам Пејли, на пример, један од оснивача ЦИА-е, био је члан одбора Међународног програма музеја.

Мајка Нелсона Рокфелера била је суоснивач МоМА. Као бивши човек ЦИА-е (у домену психолошког ратовања, ни мање ни више), и члан једне од најмоћнијих династија у Сједињеним Државама, Рокфелер је постао ватрени присталица апстрактног експресионизма.

Са тако моћним и поузданим везама у самом срцу америчке уметничке сцене и аукцијских кућа, Конгрес за културну слободу је био у могућности да финансира неколико међународних пројеката, укључујући "Партизан ривју", часопис који је био популаран међу европским интелектуалцима. Такође је било потребно неколико изложби апстрактног експресионизма по Европи како би се приказао рад Џексона Полока, који је увек био главна атракција.

Несвестан улоге коју је америчка обавештајна заједница одиграла у његовом спектакуларном успону на врх међународне уметничке сцене, Џексон Полок је уживао у слави и богатству све до смрти у саобраћајној несрећи 1956. године.

Немогуће је, наводи амерички писац и новинар Роберт Бриџ, рећи какав је утицај ЦИА имала на Полоков живот и Хладни рат уопште. Полок је био био велики таленат који би успео са или без тајне подршке америчке обавештајне заједнице, али у којој мери је, опет, немогуће рећи.

Исто би се могло рећи и за хладноратовски обрачун. Све у свему, било би тешко рећи да је апстрактно дело Џексона Полока много допринело распаду Совјетског Савеза.

Иако је његов радикални рад свакако изазивао жестоке спекулације на коктел забавама у Њујорку, већина људи није могла да види везу између Полоковог рада и наводне "супериорности" капиталистичког друштва из којег он потиче. У ствари, без обзира на осећања уметничких критичара, многи западњаци тог времена веровали су да је модерна уметност знак моралне дегенерације и друштвеног пропадања, погоднија за качење на зиду бордела него уметничке галерије.

Убрзо након Полокове смрти, тадашњи председник Двајт Ајзенхауер изразио је презир према авангардној уметности. "Шта се десило са нашим концептом лепоте, пристојности и морала", питао је. Изгледа да смо заборавили на дела Микеланђела и Да Винчија и окренули се платнима која изгледају као да је неко прегазио канту боје преко њих, додао је.

Ако ЦИА није успела да убеди чак ни председника САД да је апстрактни експресионизам нови пут напред, онда вероватно није успела да убеди ни милионе других људи са обе стране гвоздене завесе.