Последњих дана европске политичке елите појачавају реторику засновану на јасно усаглашеним порукама: "Рат са Русијом је све ближи; Русија намерава да нападне НАТО; морамо се припремити за рат; набавите залихе флаширане воде и конзервиране хране; будите спремни да пошаљете своју децу на служење војног рока".
И, најважније од свега: "Многи ће при том погинути, али њихова дужност је да бране своју земљу".
Барем на први поглед, поруке да ће Русија ускоро напасти Европу и да је рат са Русијом неминован, немају никаквог смисла. Европа не може да победи Русију и то је свима јасно.
Европа нема ни људство, ни муницију, ни финансије, ни индустријске капацитете за вођење рата против Русије, која се данас, бар у круговима упућених, сматра водећом војном силом, пише британски аналитичар и бивши британски обавештајац Алистер Крук за сајт "Фондација стратешке културе".
"Какве бесмислице!", каже Крук. Осим тога, реч је о држави која поседује највећи арсенал нуклеарног оружја, што би требало да отрезни Европу. После тешког пијанства следи тешки мамурлук, а он ће овог пута бити веома болан и дуготрајан.
Ових дана могли смо видети да су европски лидери, укључујући високу представницу ЕУ Кају Калас и немачког канцелара Фридриха Мерца, обукли у маскирне униформе, како би, током Европског самита о Арктику, доказали "своју спремност за одбрану". Овај призор је оставио гротескан утисак.
Шта, међутим, стоји иза хистерије која је обузела европске технократе?
Како пише портал "Зирохеџ": "Међу најгласнијим заговорницима овог неутемељеног наратива налазе се лидери балтичких држава. Летонски председник Едгарс Ринкевичс је отишао толико далеко да је изјавио како су руски напади на ЕУ и НАТО већ почели".
Балтичке земље издају планове приправности за ванредне ситуације свом становништву, што подсећа на сценарио филма "Црвена зора" (Red Dawn).
Пољски премијер Доналд Туск недавно је рекао да би Москва у наредним месецима могла да изведе неку врсту ваздушног напада на територију НАТО-а, "како би показала да је обавеза о заједничкој одбрани из Члана 5 само неколико речи на папиру".
На ову кампању одговорио је пробраним речима руски министар спољних послова Сергеј Лавров: "Желим да нагласим да ми немамо интереса да се упуштамо у то (напад на Европу), али ако Европа – која свакодневно говори о припремама за рат против Русије – нападне Русију, то ће бити потпуно другачији рат – и биће веома кратак". И сасвим различит од оног који се води на тлу Украјине.
То би требало да делује као отрежњење. Последица тешког пијанства је тешки мамурлук. Шта се, међутим, заиста крије иза ових очигледних апсурда?
С једне стране, наставља Крук, јасно је да владајуће структуре у Бриселу увиђају да им се сада враћају њихове стратешке грешке – безусловна подршка Украјини, жртвовање европског економског модела зарад вршења притиска на Русију, подршка рату против Ирана и равнодушност према патњама на Блиском истоку. Ширење страха од Русије, уочава бивши британски обавештајац, пре одаје утисак очајања него пажљивог разматрања стварних ризика од распиривања ратне атмосфере.
Посебна опасност је то што би Европа, сталним прелажењем "црвених линија", лако могла да испровоцира рат са Русијом. Међутим, европски естаблишмент сада увиђа и да енергетска криза, коју је произвео америчко-израелски рат против Ирана, више није нешто што тек "долази", већ да је управо у току.
Европски естаблишмент постаје свестан и да трошкови живота за Европљане расту, да радна места нестају, а тржиштима прети колапс – првенствено тржишту обвезница, где ниво каматних стопа одређује вредност свих осталих ризичних актива.
Политичари из Брисела, сматра Крук, само покушавају да скрену пажњу са сопствених неуспеха и да, можда, преживе наредни изборни циклус.
Ипак, украјинско бојиште је само део сложеног мозаика трећег светског рата – рата против мултиполарности – рата који је управо у току.
У том рату против мултиполарности, САД "канибализују" – прождиру – своје сателите и саме себе, примећује аналитичар Брајан Берлетич на сајту "Њу истерн аутлук": Вашингтон исцрпљује своје сателитске државе, али урушава и сопствене друштвене темеље. У ствари, Американци само понављају пут који је већ прешла Британска империја.
Деценијама су САД користиле бројне сателитске државе, тврди овај аналитичар, као продужетке сопствене војне, економске, финансијске и политичке моћи, и увлачиле савезнике у ратове. Све то представља наставак праксе Британске империје, која је користила колоније за вођење посредничких ратова.
Баш као што се Британска империја у последњим годинама свог постојања све више ослањала на колоније, наставља Берлетич, док јој је реална моћ опадала, тако се и САД данас ослањају на своје сателите, у беспоштедном рату против Русије, која се изнова вратила на сцену, Кине, која је у успону и истрајног Ирана.
И баш као што су Британци користили комбинацију административне контроле и политичке пропаганде да би наметнули послушност својим колонијама, САД користе политичку контролу над сателитским државама и своју доминацију у информационом простору.
Циљ ове политике је увлачење других земаља у посредничке ратове и повећање војних трошкова на штету социјалних давања, па чак и економске одрживости. А то је нешто што не погађа само клијентске државе, већ убрзава кризу и у самим САД, тврди овај аналитичар.
Такозвана "коалиција вољних" – термин преузет из времена америчке инвазије на Ирак 2003. године – заједно са предложеним чланством Канаде у ЕУ, има за циљ да створи слику о вештачки претњи коју наводно представља "Русија – агресор", како би САД обезбедиле додатне ресурсе за посреднички рат Вашингтона у Украјини.
Нешто слично САД раде и у Западној Азији, где користе сва расположива средства да мобилишу "савезнике" против Ирана.
Исто тако, Квад и АУКУС користе измишљене претње о "кинеској експанзији", да би обманули милионе људи широм Азијско-пацифичког региона и навели их да преусмере ресурсе са националног развоја на војну потрошњу и предстојећи сукоб са Кином.
Вештачки изазвана мржња и/или страх јавности су покретачка снага за све акције обједињавања ресурса америчких клијентских држава, усред међусобно повезаних сукоба који данас захватају Европу и Западну Азију. Паралелни сукоби се одвијају широм света, од Латинске Америке све до афричког континента.
Иза свега тога, можемо уочити прилично једноставну формулу: сви амерички "савези" почивају на императиву повећања војне потрошње – и то на оружје које су или производе саме САД, или је део система америчке војне интероперабилности. Повећање војне потрошње неминовно значи смањење социјалних давања, смањење улагања у економски развој, па чак и жртвовање политичке стабилности држава-клијената, који, привидно, могу деловати и као опозиција Вашингтону (ЕУ).
То значи да је светски рат – који можете назвати "трећим" или "четвртим", савршено свеједно – већ увелико у току.
Заборавите на Трампа, Бајдена и Обаму. Сви они следе исти образац, који, у суштини, понавља историју пада Британске империје. Затварање Ормуског теснаца и мореуза Баб ел Мандеб је тачан еквивалент британској Сеуцкој кризи, након чега Британију више нико озбиљан није сматрао за светску силу. Преостала је само сенка некадашње моћи.
Израз "мрежа за поделу терета" потиче из Стратегије националне безбедности САД за 2025. годину и представља средство за спречавање претераног растезања америчких капацитета – као што је то било неопходно Британској империји да би одржала моћ у позној фази свог пада.
Русија, Иран и Кина су тога апсолутно свесне. Као што су свесне да Вашингтон не једе само своје "савезнике" у трећем светском рату, већ и сопствену економију. Међутим, најочигледнији пример "канибализације" такозваних савезника је данашња Европска унија, чији се политички лидери фотографишу комично маскирани у војне костиме.
За то време, једна за другом, падају и многе америчке индустрије, попут индустрије аутомобила. Империја која лоше управља својом економијом усред терминалног пада није ништа ново, додаје Берлетич: Британска империја је такође злоупотребљавала националне ресурсе и индустрију у очајничким покушајима да одржи глобални примат, уместо да се реорганизује и да се из предаторске империје претвори у функционалну националну државу.
САД – попут Британске империје – једноставно купују време, каже Берлетич, при чему Вашингтон игнорише неопходне темеље потребне за функционалну и продуктивну државу. Последица тога је инфраструктура која трули испод ногу америчког народа, додаје он, неприступачно образовање и здравствена заштита, као и све више подељено, нефункционално друштво...
То је тачно онај пут којим се у постимперијалном периоду запутила Британска империја.