Санкције су трајне – све док Вашингтон не одлучи другачије

Споразум о испоруци руског дизел-горива Сједињеним Државама изазвао је значајне политичке последице, а долази у тренутку нове ескалације сукоба у Украјини, током које обе стране размењују масовне ракетне нападе и нападе дроновима.

У међувремену, Европска унија је усвојила свој 22. пакет санкција против Русије, док је Вашингтон увео још један круг казнених мера у оквиру такозваног "Закона о пакленим санкцијама" покојног Линдзија Грејама.

Линдзијеве "санкције из пакла" Русији: Шта то значи у пракси?

Ипак, пише за "Комерсант" Иван Тимофејев, програмски директор Валдај клуба, у таквим околностима Министарство финансија САД издало је општу дозволу којом се одобравају трансакције које укључују продају, испоруку, истовар и увоз руског дизел-горива све до априла 2027. године – што на први поглед делује необично.

Међутим, у стварности, такви изузеци су уобичајена карактеристика америчке политике санкција, јер илуструју суштински парадокс америчког система: изузетно строга ограничења коегзистирају са значајном флексибилношћу онда када су у питању интереси Вашингтона.

С једне стране, санкције против Русије – посебно оне усмерене на њен енергетски сектор – постале су све чвршће укорењене. Најновији закон додатно отежава њихово укидање, надовезујући се на већ обиман оквир савезних закона, председничких уредби и административних прописа који су се нагомилали током последњих година.

С друге стране, америчка извршна власт задржава значајна овлашћења за одобравање изузетака, што значи да чак ни најстроже санкције не морају нужно спречити трансакције које Вашингтон сматра неопходним.

Овај најновији изузетак је посебно индикативан јер администрација није морала да се позива на одредбе о изузећима садржане у новом закону. Уместо тога, Министарство финансија је применило много једноставнији механизам.

Москва открива: Када би могле да почну испоруке руског дизел горива

Прошле недеље, Бредли Смит, директор Канцеларије за контролу стране имовине (ОФАКC) при Министарству финансија, потписао је општу дозволу којом се одобравају трансакције везане за дизел. Дакле, формално гледано, одлуку није донео председник Доналд Трамп, па чак ни министар финансија, већ специјализована служба у оквиру тог министарства.

У овој процедури нема ничег необичног. У оквиру програма санкција усмереног против онога што Вашингтон назива "злонамерним активностима" Русије, издато је више од 100 општих дозвола које обухватају широк спектар трансакција, тако да издавање још једне дозволе тешко да представља сензацију.

То такође не треба тумачити као укидање санкција, будући да опште дозволе обично имају ограничен рок важења и могу бити опозване пре његовог истека. Промена политичке климе, заокрет у приоритетима Вашингтона или прилив увозног дизела на америчко тржиште могли би бити довољан основ за укидање тог изузећа.

Постоје преседани у којима су дозволе остајале на снази годинама. Током периода побољшања односа између САД и Белорусије 2010-их година, неколико великих белоруских предузећа користило је изузећа која су заправо суспендовала одређена ограничења, али када су се односи поново погоршали почетком 2020-их, те дозволе су повучене.

У другим случајевима, дозволе служе искључиво техничкој сврси – омогућавају компанијама да заврше трансакције или постепено обуставе постојеће пословање, а да притом не прекрше санкције. Стога је кључно правити разлику између политичког значаја аранжмана који се тиче руског дизела и његове правне суштине.

Ниједне санкције нису укинуте; Вашингтон је једноставно применио устаљени административни механизам који се у сваком тренутку може поништити.

Ипак, овај случај открива нешто важно о америчкој политици санкција: иако Конгрес настоји да ограничења према Русији учини што трајнијим, извршна власт задржава значајан простор за маневрисање.

САД могу да уведу економска ограничења без преседана, а да истовремено, кад год то њихови интереси захтевају, направе изузетке.

Правни механизам већ постоји, али оно што на крају одређује како ће се он користити јесте политичка воља.