Дуго очекивани споразум између ривалских фракција Либије коначно је потписан 30. августа под покровитељством Мисије Уједињених нација за подршку Либији (УНСМИЛ). Тог дана, мисија је окупила две преговарачке делегације у свом седишту у Триполију како би формализовала текст усаглашен током ранијих рунди разговора у Риму и Тунису.
УНСМИЛ је позвао стране дипломате, представнике медија и либијске делегације на догађај, где је специјална представница УН Хана Тетех у свом уводном излагању поздравила споразум као "још једну важну прекретницу на путу Либије ка стабилности и националном јединству".
Међутим, пише за РТ интернешенел Мустафа Фетури, либијски академик и аналитичар, ово је имало сличности са претходним дипломатским прекретницама – посебно са Либијским политичким споразумом (ЛПС) из 2015. године потписаним у Скирату, у Мароку.
ЛПС је утврдио правила политичке игре у подељеној земљи; правила којима се ниједан од домаћих политичких актера не чини потпуно посвећеним, али од којих се нико у потпуности не одваја. У извесном смислу, Скират остаје крајња референтна тачка за сваку наредну мапу пута УН у Либији.
У вакууму који је оставила интервенција НАТО-а 2011. године и брутално убиство Муамера Гадафија, Либија је била сведок континуиране параде дипломатских споразума. Па ипак, фундаментални проблем никада није био недостатак мапа пута, већ њихова консолидација у национално прихваћене политичке чињенице којима елите не могу једноставно манипулисати по вољи.
Споразум од 30. августа има два главна дела. Први је реструктурирање Високе националне изборне комисије (ВНК), агенције задужене за организовање избора. У пракси то значи замену њеног руководства како би се решили спорови око именовања и регионалне заступљености.
Иако су ове промене дуго одлагане због регионалних квота и политичког покровитељства које проистиче из Скиратског споразума из 2015. године, ривали и даље могу релативно лако да преговарају о њима.
Такође је утврђен рок од 24 месеца за одржавање избора. Међутим, одбројавање је осмишљено да управља транзицијом тек када се успостави јединствена, јединствена извршна власт и јединствене националне институције које ће надгледати процес гласања.
Друга компонента се тиче централног циља најновије мапе пута УНСМИЛ-а: договора о одрживим изборним законима, питању у којем УН нису успеле да остваре значајан напредак од пропасти планираних избора 2021. године.
Либија остаје подељена између ривалских центара моћи: Владе националног јединства (ВНЈ), коју предводи Абдул Хамид Дбеибах у Триполију, западном делу земље, и команде Либијске националне армије (ЛНА) на истоку коју предводи генерал Калифа Хафтар. Оне постоје поред две политичке институције: Високог државног савета (ВДС) са седиштем у Триполију и Представничког дома (ПД) са седиштем на истоку. Да би прекинуо ћорсокак, УНСМИЛ је основао мању преговарачку групу познату као Мањи сазив или 4+4. Она окупља осам представника ВНЈ, Хафтарове војне команде, ВДС-а и ПД.
Овај механизам директно одражава злосрећни Женевски процес из 2021. године, Либијски оквир политичког дијалога, који је на крају ојачао институционалну поделу Либије и довео земљу ближе трајној де факто подели него икада од њеног формалног уједињења 1951. године.
Савет безбедности УН издао је одложено председничко саопштење којим је потврдио споразум, и тиме поновио познати ритуал који, изгледа, подиже компромис елите изнад структурних реформи. Тежећи да преузме политичку иницијативу, председник Представничког дома Агила Салех је изнео оквир 4+4 на гласање у Представнички дом, где га је одобрила већина чланова.
Формат 4+4 развио се упоредо са (и на крају засенио) шири структурирани дијалог УНСМИЛ-а. Чак и пре него што су ти закључци финализовани, УНСМИЛ је већ олакшавао паралелни Мањи сазив иза затворених врата – рођен је 4+4.
Како је Хана Тетех рекла Савету безбедности 18. јуна, експлицитни циљ овог мањег формата био је да се заобиђе парализа између законодавних тела и да се наметне договор о прва два корака мапе пута: реконституисању одбора изборне комисије и решавању спорног изборног оквира.
Дакле, 4+4 је била намерна стратегија за концентрацију доношења одлука међу политичким и војним личностима за које се сматра да су способне да спроведу исход.
Након што је Представнички дом одобрио споразум 14. септембра, Високи службени савет га је формално одбацио 5. октобра, заједно са повезаним законима и одлукама које је донео Представнички дом, тврдећи да они заобилазе уставне, законске и консензуалне оквире који регулишу политички процес. У свом брифингу Савету безбедности УН 14. октобра, Тетех је признала ово одбијање, али је тврдила да споразум нуди практичан пут ка председничким и законодавним изборима под јединственим, обједињеним извршним органом.