Успон и пад Гадафија, "братског вође" који је трансформисао Либију и арапски свет

На данашњи дан пре 54 године, 1. септембра 1969. године, група либијских официра предвођена пуковником Муамером ал Гадафијем срушила је режим дотадашњег краља Идриса и преузела власт у тој земљи, чиме је почела нова епоха у историји не само Либије, већ и читавог арапског света.

Током своје четрдесетдвогодишње владавине, Гадафи је Либију трансформисао у једну од најбогатијих и најутицајнијих земаља у региону, чији грађани су имали доходак по глави становника упоредив са развијеним земљама Запада. Ипак, његова прича није имала срећан крај, пошто је пре нешто мање од 12 година брутално убијен током побуне против његове власти, подржане од стране НАТО-а.

Прича о Гадафијевом успону, ипак, почиње доста раније, и директно је повезана са самим настанком либијске државе након Другог светског рата.

Либија – од запостављене колоније до нафтне престонице Африке

Након што су италијанске трупе савладале Османлије и заузеле део њихових поседа у Северној Африци 1911. године, Рим је три традиционалне регије које су сада постале део његове колонијалне империје – Триполитанију, Киренаику и Фезан – први пут у историји спојио у јединствену целину, која је добила назив Либија.

Тај простор је био поприште значајних борби у оба светска рата, а након победе аустралијско-британских трупа над немачко-италијанским снагама код Тобрука у источној Либији крајем 1941, која је представљала прекретницу у северноафричкој кампањи, тај простор долази под ефективну британску контролу. Поражена Италија је након рата изгубила своје колоније, а Либија је, у ишчекивању добијања независности, стављена под привремену британско-француско контролу. Ипак, у пракси су Британци били доминантна сила у том делу Африке, а Либија је постала нека врста незваничне колоније Лондона.

Ситуација се није значајно променила ни након што је Либија стекла формалну независност 1951. године. На чело нове државе дошао је времешни Мухамед Идрис ас-Сенуси, члан суфистичког реда Сенусија из Киренаике који је крунисан као либијски краљ Идрис Први.

У периоду непосредно након независности а пре него што је крајем педесетих година у њој пронађена нафта, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља не само у Африци, већ и на читавом свету. Преко 90 одсто популације било је неписмено, а процењује се да је годишњи приход просечног Либијца износио између 25 и 35 долара годишње. Краљ Идрис је либијске проблеме покушао да реши кроз сарадњу са Великом Британијом и САД – Либија је добијала економску помоћ, а те две земље право да на њеној територији граде војне базе.

Ситуација се драстично променила када су у Либији 1959. године пронађене велике залихе нафте. Готово преко ноћи, Либија је постала епицентар светске нафтне индустрије, а енергетски гиганти са Запада су се утркивали у томе ко ће уложити више новца у истраживање и експлоатацију црног злата. Либија је већ 1963. године постала чланица тек основаног ОПЕК-а, док је до 1967. године задовољавала око четвртину укупних потреба Западне Европе за нафтом. Та до скоро екстремно сиромашна земља постала је четврти највећи произвођач нафте на свету, а приход по глави становника порастао је са 35 на чак 2.000 долара годишње, што је позамашна сума за тај период.

Већина грађана Либије, ипак, није осетила користи брзог економског развоја, пошто су приходи од нафте углавном завршавали у џеповима блиских сарадника и чланова породице краља Идриса, али и на рачунима западних нафтних компанија. Либијски режим је био изграђен на нестабилним темељима екстремне корупције и клијентелизма, а краљева блискост са западним земљама додатно је испровоцирала становништво након арапско-израелског рата 1967. године.

Корумпирани краљ је такође покушао да централизује државу, али је пажњу и ресурсе наставио да, на уштрб остатка земље, усмерава ка својој родној Киренаики. Идрису на руку није ишло ни то што то што је дубоко загазио у осму деценију живота и што је у народу стекао репутацију слабог, корумпираног и неефективног лидера ког је прегазило време.

Успон младих официра

Крајем шездесетих година антизападне демонстрације су постале честа појава у Либији, а земља је постала зрела за државни удар – о чему говоре и накнадно објављени обавештајни подаци британских и америчких служби. Преломни тренутак се догодио 1. септембра 1969. године, када је група младих војника окупљена у тзв. Покрет слободних официра  спровела пуч док је краљ био на лечењу у Турској. Они нису наишли на отпор и без већих проблема су успели да успоставе контролу над државним институцијама, укидајући монархију и проглашавајући Либијску Арапску Републику. Краљ Идрис се никада више није вратио у земљу, а на чело Либије је дошао двадесетседмогодишњи пуковник Муамер ал Гадафи.

Гадафи је, по сопственом сведочанству, рођен у једном малом бедуинском селу недалеко од Сирта, у Триполитанији. Он је у младости постао присталица идеологије арапског национализма и њеног најпознатијег заступника – египатског председника Гамала Абдела Насера. Гадафи се почетком шездесетих година прикључио либијској војсци и започео школовање у војној академији у Бенгазију, а већ тада почиње да сања о револуцији која би Либију одвојила од Запада и окренула ка другим арапским земљама – пре свега Египту.

Његови антизападни ставови ојачани су након што је средином шездесетих година провео девет месеци на обуци у Енглеској, која му се ни најмање није допала и према којој је гајио анимозитет до краја живота. У том периоду настале су и познате фотографије младог Гадафија који се у традиционалној бедуинској одећи шета центром Лондона.

Након доласка на власт, млади лидер се посветио развоју Либије, пре свега инвестирањем новца зарађеног од продаје нафте. Он је 1969. године објавио да услови под којима се нафта у Либији експлоатише и извози нису фер, и да од њих профитирају стране нафтне компаније а не држава – запретивши да ће смањити производњу тог ресурса уколико они не буду промењени. У наредних неколико година целокупна нафтна индустрија у Либији је национализована, што је довело до прилива велике количине новца у државни буџет и још бржег економског раста. До краја седамдесетих година, Либија – која је само три деценије раније била једна од најсиромашнијих земаља на свету – имала је већи доходак по глави становника од неких развијених европских држава, попут Велике Британије и Италије.

Гадафи је у том периоду развио теорију тзв. Трећег пута, која је одбацивала капитализам, комунизам и представничку демократију и која је била заснована на мешавини исламског социјализма, афричког национализма и директне демократије. Идеологија била је оличена у "Зеленој књизи", Гадафијевом пандану "Малој црвеној књизи" Мао Цедунга објављеној 1975. године, као и у Социјалистичкој Народној Либијској Арапској Џамахирији, како се Либија званично звала од 1977. до 2011. године. Иако је држава номинално била "директна демократија", у њој је све конце вукао управо Гадафи, који је носио титулу "братског лидера и вође револуције".

Либија је у том периоду улагала огромне количине новца у јавне радове и друге пројекте државне помоћи који су у великој мери подигли квалитет живота просечних грађана.

Гадафи је неговао добре односе са многим чланицама Покрета несврстаних, између осталог и са социјалистичком Југославијом, а подржавао је и читав низ револуционарних и антизападних оружаних група – од Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), преко Ирске републиканске армије (ИРА) до америчких Црних пантера. То је Гадафија довело на америчку листу "спонзора тероризма", а председник Реган је чак покушао и да га елиминише ваздушним нападом на његову резиденцију 1986. године. Либијски лидер је, ипак, на време успео да се склони на безбедну локацију.

Односи са Западом додатно су погоршани након обарања америчког путничког авиона, у ком је била постављена бомба, изнад Локербија у Шкотској. Том приликом је погинуло свих 259 путника и чланова посаде, а Гадафи се нашао на удару оштрих критика са Запада, где су га оптуживали да стоји иза напада. Односи су наставили да се погоршавају и током деведесетих година, да би доживели благи успон почетком новог миленијума, након што је Гадафи 2003. године прихватио либијску одговорност за експлозију изнад Локербија, иако никада није прихватио оптужбе да је лично наредио рушење тог авиона.

Либијски лидер је у том периоду изградио присне односе са италијанским премијером Силвијом Берлусконијем и француском председником Николом Саркозијем – коме је наводно делимично и финансирао председничку кампању 2007. године.

Гадафијев избор пријатеља се, ипак, испоставио као фаталан, пошто су управо њих двојица, уз британског премијера Дејвида Камерона, били главни заговорници НАТО интервенције против њега након избијања немира у Либији током Арапског пролећа 2011. године.

До интервенције је на крају и дошло, а Гадафи је брутално убијен 20. октобра те године од стране побуњеника подржаних са Запада. У Либији, ипак, није дошло до просперитета и демократије: већ 2014. године избио је нови грађански рат коме се до данас не види крај, а Либија се практично вратила на своје претколонијалне почетке – разбијена на источни и западни део, Киренаику и Триполитанију.